Имала је та велика лепа уста и лежала је на мом кревету, чупава и гола. Смејала се у сну, а ја сам је посматрао из велике фотеље поред кревета и свет је био тихо место. Сипао сам си чашу вина и залио кока-колом, зашто да не, ваља живети сваки дан као последњи, тако да ни не приметиш када ти се смрт прикраде и иза леђа прави смешне гримасе за малу децу и мачке, вештице и слепе мишеве. Спустио сам чашу на под, погледао накривљену слику на зиду, устао и исправио је. Макар нешто да изгледа добро у овом старом стану. Онда сам навукао гас маску и мантил, ставио капу и изашао напоље.
Вране су полетеле са последњих пар електричних каблова у овом граду, а ја сам се провлачио кроз рушевине испод моје зграде, брзо и тихо, по навици. Видео сам цвет у хладу једног бетонског стуба и убрао га. Није било много цвећа овде. Отишао сам до старе цркве, пришуњао се једином витражу који је стајао још увек тамо, и вирнуо унутра. Гас маска са извајаним женским телом је лежала на старим вратима. Имала је црвени доњи веш и била је права посластица, о да. Онда јој је пришао обичњак са гас маском и рекао нешто као - поручнице, ваше одело је спремно. Гас маска са извајаним телом жене је климнула и војник се изгубио међу рушевинама цркве на трен, и вратио се са оделом у рукама. Рекла је - стани ту, и он је стао, са испруженим рукама, држећи чисто одело. Пришла је старом изкрзаном стаклу које је било окачено поред и полако откачила црвенило са себе. Стајала је тамо, трен или два, гледала се и на крају упитала - огледалце, огледалце, које је најлепши на свету?
Обичњак у врећастим панталонама и са великом гас маском на лицу је нервозно вртео главом док се поручница облачила. Грашке зноја су му избијале на челу, а ја сам немо посматрао све то, на струнама, чекајући да ме неко потапше по рамену и да знам да сам готов, пре него што се окренем. А она, прилазила му је полако, и узимала део по део кожног одела, навлачећи га на себе лепо и полако, женствено, а мутавцу је дрхтала нога, у војску одведен као клинац, шта он зна шта је жена, шта он зна шта је свет и бог, шта је светло, а шта мрак? Не зна чак ни шта је права киша.
Поручница се обукла, затегла каиш и ставила пиштољ у футролу. Можеш да идеш, рекла је. Војник је кренуо да нестане међу рушевинама, а онда га је зауставила - Броју шест седам три, само тренутак. Окренуо се младић са гас маском на глави и лагано упитао - да? Са истом лакоћом је извукла пиштољ и пуцала у њега. Пао је, као врећа кромпира. Почео сам да трчим и скотрљао се низ рушевине уз цркву. Испао ми је цвет. Женска нога у кожним чизмама је истрчала напоље говорећи нешто тихо, а војници су само ницали из рушевина. Трчао сам ка мојој старој згради колико су ноге могле да млате, и падао, крвав устајао и поново падао, неопрезно журећи ка безбедности, нипошто се не осврћући.
Узела је цвет, помирисала га, али мирис није пролазио кроз филтер, грубо га сломила и рекла - још има преживелих. Изгледа да ћемо имати посла данас момци, дода весело и нареди покрет.
Утрчао сам у стан, задихан, унезверено гледао унаоколо, а она је била ту. Лежала је на кревету и имала је та велика уста, чупава и гола и бело лепа, спава. Пришао сам да је пробудим и почео да је дрмам ужурбано, придигао јој главу и црвених руку приметио рупу на њеног малој глави.
Макар није имала маску када је отишла.
Ух свиђа ми се ова што лежи на кревету... На крају, битно је, није имала маску.
ОдговориИзбриши