Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

02. мај 2012.

Сунце је било врело

Сунце је било врело, гомили господе су кравате стезале душнике, а ја сам ишао на челу колоне, оборене главе, у белој поткошуљи, шареним хавајкама и јебеним крокс папучама које си ми купила за тридесет и неки рођендан. Кад су спустили ковчег, мила, на трен сам се запитао да ли си овде или тамо, и хтео бих ти рећи, где год да си - била си феноменална! Јебено савршена! Јесмо знали често да се посвађамо и мало погребемо, али волео сам мачке, волела си мачке, сналазили смо се за пљуге и били смо срећни, то јест док си била овде. 

Срећан сам сада, иако ниси овде, и верујем да ниси баш најсрећнија и разумем. Није, ипак, у реду, ма какав џукац био, нисам смео да, чим су бацили последњи камен, ускочим у њен кревет. Али разуми ме, драга, изгледа исто као ти оног дана када си ме покупила пикапом. Па онда цвеће, бомбоњере, љубав... Млађа жена никад није добар избор, и изгледа да идем у пакао. Хеј, ипак ја имам четрдесет, а она седамнаест, и играмо танго и облачи твоје хаљине и ставља твој руж, и љуби ме, твојим опорим уснама са укусом вина и дувана. Ако већ чекам дан када ћу да одем, боље да га чекам у добром друштву, ти разумеш, а не уз самртне апарате. Сунце је било врело, као пакао, а ја сам квасио ноге и своје крокс папуче у маленом дечијем базену док је моја драга спремала пицу. 

Чекај ме горе, драга моја, јер ипак - сви пси иду у рај. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren