Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

20. новембар 2011.

Најбољи трен

Најбољи тренутци у животу дођу тек тако, непозвани. Не можеш призвати тренутак, уредити га и очекивати да он буде најбољи. Може бити добар, али не и најбољи. 

И понекад тако седим у жућкастој соби што од дима што од сијалице, пијем неко јефтино црно вино из чаше са цветним дезеном, са ужасним цветним дезеном, и куцам неке лагане речи на старој ћалетовој машини на којој не ради ц. Све то уз звук неке гитаре који допире из немачког радија који стари купио још док је имао све зубе. Никог нема око мене, куцам полако слушајући споро тап-тап како удара по папиру. Онда одједном, тек тако одједном, зазвони телефон, тргнем се из тог црвеног транса, гитара се и даље лагано чује, јавим се и кажем хеј. С друге стране жице, Она, прича ми неке ствари, можда битне, можда мање битне, а ја и даље чујем гитару и споро тап-тап. Кажем јој дођи драга и понеси вино, расправићемо то уз месец и пар кратких цигарета, биће то дуга ноћ и понеси кармин, онај црвени, црвени, да, као цвет на мојој чаши. 

Гитаре више нема, зују тишина. Испијам још оно мало вина, гледам немачки радио, поломљена му је антена још од рата, јебига. Антена неће да стоји, па узимам виљушку, стари трик, знају га и керови, керови који воле гитару. И поново музика, лагано тап-тап, гледам у папир и видим само два реда, а чуо сам хиљаду тап-тап, заклети бих се могао. Седим и креће нека опера, тенор је корејац, рекоше на почетку, и поново звони телефон, Она, каже ту је, пред вратима, тенор помера оно мало вина у мојој чаши, а ја отварам врата. И Она, само ме грли, руке су ми спуштене, чујем музику и однекуд тап-тап, и улази и прича, седа на кауч из кога вири једна жица, чујем пиано док отварам боцу вина. Гледам у цветни дезен, па у њене усне, па опет у цвеће, она се смеје, а ја нећу да се смеје, гледам то црвено, кармин је ставила. 

Питам хоћеш кафу, каже хоће, сипам још мало вина, одем и упалим плавичасти пламен, сипам белу воду у сиву џезву, и онда се вратим, корејац је готов, поново гитара, а она се смешка црвено. Седам поново за машину, пишем лепа, ту нема ц, пишем чаша, помало чујем шта прича, климам главом, виче вода ври, знам то и сам. Справљам јој кафу, најбољу коју је пробала, каже супер је, смешка се цветним дезеном, онако црвено. Чујем тап-тап, гитара пичи и даље, сада већ уморно, не полако већ тромо. Она виче нешто, виче јако гласно вероватно, чујем тап-тап, скрива се иза кауча, из њега вири једна крива сива жица, вришти сада, пишем црвено, али ц не ради и летим уз бистар звук, не чује се више гитара, чује се тап-тап, плинска боца се запалила, експлодирала, видим неки мрак. Чујем тап-тап, машине више нема. Остаје само једна вриштећа жена.

.рвено.

5 коментара:

  1. Uvek se naježim onako najgore dok čitam tvoje tekstove....

    ОдговориИзбриши
  2. Odlično!!!! :) Konačno nešto što zaista vredi,nosi osećanja,a ako ne osećanja,onda bar osećaje! :)

    ОдговориИзбриши
  3. Sviđa mi se. Mogu sve slike lepo da se sklope u glavi dok se čita, i romantika mi se sviđa i kraj koji nisam očekivala, nije kliše. Baš dobar!

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren