Било је јутро и тај велики глобус је зурио у мене и ја сам зурио у њега. Гледали смо се свет и ја, и он није марио, а мени је било нелагодно, гарантујем, као никад у животу. Након пар тренутака, само сам устао из кревета и стао на сред те прастаре собе. Видео сам звезде и схватио да треба да се вратим у кревет и да наставим да читам маторог покварењака.
И читао сам маторог покварењака, и опет су ми се враћале мисли о киши, самоћи и људима. Само сам изашао напоље, ходао сунчаним булеварима, руке у џеповима, поглед лута по плочнику, не гледам их у очи, јер они само протичу. Као три акорда, укус зреле кајсије или живот, само прођу. Корак по корак, доле црни бетон, горе црвено небо, подигнем поглед и ударим у знак. Стоп, лепо пише и док лаје нека пудлица коју држи седа старица, полако устајем. Наставим даље, идем до маркета, није супер, очај је, скуп и гадан и бркате бабе ме терају у курац када донесем крем банану, жваке и два пива на касу.
Ушао сам у маркет, обишао круг или два и стао у ред. Бакута је радила помало, поздрављајући дебеле жене и бацајући хејт на старе фрајле, студенте, клошаре и остале. Дошао сам и ја на ред са својим жвакама, пивом и крем бананама домаће производње. Погледала ме попреко, насмејах се и рекох ћао. Онда, одједном, неки тип улети у радњи, можда мало старији од мене, носио је пиштољ и викао ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! БАБА, ДАЈ ПАРЕ! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! И махао је тим пиштољем унаоколо, као каубој, а брката баба је само седела и говорила: "не дам. Имам плату осамнаест 'иљада, још ти да ми мазнеш пазар. Не дам. не дам. не." Онда се запуцало.
*
Чудни људи живе овде. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене су присутне, такође. Питам се какво је ово место, помало личи на мој крај, неко предграђе. Продужим даље и видим бесконачни ред, а негде тамо скроз далеко се види један огроман сто и за њим један огроман чова који гледа неке књиге. Куцнем по рамену неког чову, извини, за шта је овај ред? Каже, за визу. Одеш преко и имаш одма' бољи смештај, гсп повластицу, здравствено осигурање и нис-ове ваучере за читав живот. Реко', па нису ни они луди, ви'ш кол'ко их се тиска у тим редовима, и станем и ја. Прошло је пар сати, ред се солидно померио и био сам помало узбуђен. Таман када сам дошао на ред, тај огромни чова је само устао и рекао - доста је било за данас, наставићемо сутра. Нешто је кликнуло у мојој глави, био сам љут, а опет сам ћутећи дочекао сутра. Велики брадати чова је сео на столицу и изазвао мањи земљотрес. Упита ме за име и поче да листа књигу.
"Да, да, Мито, да..."
"Има ли шта?", упитах са нестрпљењем.
Каже: "Има.", лизну прст и показа на нека мала споредна врата изнад којих је писало: Жалбе можете поднети тридесет дана од момента када ступите у вечне ватре пакла. Пријатан боравак, управа.
Упитах: "Како бре?! А тако сам добар момак. Испречио сам се између метка и оне госпође, побогу!"
"Јесте", отпоче брадоња, "али имамо мали проблем. Госпођа је погинула."
"Па кад је извукла магнума, маму је јебем луду, попушкарала се са оном лопурдом, а била би мртва да је нисам тад спасио!"
"Технички, не могу ништа да ти признам, јер је госпођа умрла минут и по након твог херојског дела. Ево ти беџ."
"Ма нећу беџ! 'Оћу бре визу!"
"Пази овако мали: Први си пут овде па те толеришем. А и чиниш се као фин момак. Но..."
"Па? Што ме не пустиш онда? Само удариш тај проклети печат и готово."
"Синак, чак и да ти урачунам то што си попио метак због бркате бакуте...Ниси ми јасан уопште, мајке ми, чу због бабе се бацио...ајд да је нека млађа, па и некако...Него, чак и да ти урачунам то, ниси вратио филмове Пери, а добро знаш о каквим ти филмовима говорим, зар не?"
"Би ја, ал' нисам стигао", рекох и лицемерно се накезих.
"Не прекидај ме. Ниси вратио филмове - минус, варио си, то ти рачунам као плус, заљубио си се, плус, преварио је са бугарком сумњивог морала то ти је дупли минус, имао си пет из историје плус, усисавао си кућу као клинац, минус...хммњм...Да, добро сам срачунао, извол'те колега, на ова врата, па право низ степенице док не вам се џигерица не смрежура, онда се јавите надлежном и он ће вас сместити. Пријатан боравак. Следећи!"
"Кол'ко си ти неозбиљан, јеботе."
"Синко, не можеш другачије са багром, само зајебанција. Па пук'о би' кад би' слушао жалбе вас мученика по читав дан. Иначе, онај тикет што си прошао у шестом основне..."
"То си био ти?"
"Да", рече и климну главом шеретски.
"Значи, ти си ми се усро у живот? Сад ћу да ти јебем кеву!"
Пробудио сам се у металној соби, све оборене ивице, као да је Воркапа правио. Ушле су три екстра ледр даме и забава је почела. Испочетка је било лепо, а онда су наставиле, и наставиле, и наставиле...Џабе сам се ја драо: "осетљив је, осетљив, јаооо, ОСЕТЉИВО ЈЕ, ОСТАВИ, МР'Ш!" Биће ово тешка вечност, осећам.
И читао сам маторог покварењака, и опет су ми се враћале мисли о киши, самоћи и људима. Само сам изашао напоље, ходао сунчаним булеварима, руке у џеповима, поглед лута по плочнику, не гледам их у очи, јер они само протичу. Као три акорда, укус зреле кајсије или живот, само прођу. Корак по корак, доле црни бетон, горе црвено небо, подигнем поглед и ударим у знак. Стоп, лепо пише и док лаје нека пудлица коју држи седа старица, полако устајем. Наставим даље, идем до маркета, није супер, очај је, скуп и гадан и бркате бабе ме терају у курац када донесем крем банану, жваке и два пива на касу.
Ушао сам у маркет, обишао круг или два и стао у ред. Бакута је радила помало, поздрављајући дебеле жене и бацајући хејт на старе фрајле, студенте, клошаре и остале. Дошао сам и ја на ред са својим жвакама, пивом и крем бананама домаће производње. Погледала ме попреко, насмејах се и рекох ћао. Онда, одједном, неки тип улети у радњи, можда мало старији од мене, носио је пиштољ и викао ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! БАБА, ДАЈ ПАРЕ! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! И махао је тим пиштољем унаоколо, као каубој, а брката баба је само седела и говорила: "не дам. Имам плату осамнаест 'иљада, још ти да ми мазнеш пазар. Не дам. не дам. не." Онда се запуцало.
*
Чудни људи живе овде. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене су присутне, такође. Питам се какво је ово место, помало личи на мој крај, неко предграђе. Продужим даље и видим бесконачни ред, а негде тамо скроз далеко се види један огроман сто и за њим један огроман чова који гледа неке књиге. Куцнем по рамену неког чову, извини, за шта је овај ред? Каже, за визу. Одеш преко и имаш одма' бољи смештај, гсп повластицу, здравствено осигурање и нис-ове ваучере за читав живот. Реко', па нису ни они луди, ви'ш кол'ко их се тиска у тим редовима, и станем и ја. Прошло је пар сати, ред се солидно померио и био сам помало узбуђен. Таман када сам дошао на ред, тај огромни чова је само устао и рекао - доста је било за данас, наставићемо сутра. Нешто је кликнуло у мојој глави, био сам љут, а опет сам ћутећи дочекао сутра. Велики брадати чова је сео на столицу и изазвао мањи земљотрес. Упита ме за име и поче да листа књигу.
"Да, да, Мито, да..."
"Има ли шта?", упитах са нестрпљењем.
Каже: "Има.", лизну прст и показа на нека мала споредна врата изнад којих је писало: Жалбе можете поднети тридесет дана од момента када ступите у вечне ватре пакла. Пријатан боравак, управа.
Упитах: "Како бре?! А тако сам добар момак. Испречио сам се између метка и оне госпође, побогу!"
"Јесте", отпоче брадоња, "али имамо мали проблем. Госпођа је погинула."
"Па кад је извукла магнума, маму је јебем луду, попушкарала се са оном лопурдом, а била би мртва да је нисам тад спасио!"
"Технички, не могу ништа да ти признам, јер је госпођа умрла минут и по након твог херојског дела. Ево ти беџ."
"Ма нећу беџ! 'Оћу бре визу!"
"Пази овако мали: Први си пут овде па те толеришем. А и чиниш се као фин момак. Но..."
"Па? Што ме не пустиш онда? Само удариш тај проклети печат и готово."
"Синак, чак и да ти урачунам то што си попио метак због бркате бакуте...Ниси ми јасан уопште, мајке ми, чу због бабе се бацио...ајд да је нека млађа, па и некако...Него, чак и да ти урачунам то, ниси вратио филмове Пери, а добро знаш о каквим ти филмовима говорим, зар не?"
"Би ја, ал' нисам стигао", рекох и лицемерно се накезих.
"Не прекидај ме. Ниси вратио филмове - минус, варио си, то ти рачунам као плус, заљубио си се, плус, преварио је са бугарком сумњивог морала то ти је дупли минус, имао си пет из историје плус, усисавао си кућу као клинац, минус...хммњм...Да, добро сам срачунао, извол'те колега, на ова врата, па право низ степенице док не вам се џигерица не смрежура, онда се јавите надлежном и он ће вас сместити. Пријатан боравак. Следећи!"
"Кол'ко си ти неозбиљан, јеботе."
"Синко, не можеш другачије са багром, само зајебанција. Па пук'о би' кад би' слушао жалбе вас мученика по читав дан. Иначе, онај тикет што си прошао у шестом основне..."
"То си био ти?"
"Да", рече и климну главом шеретски.
"Значи, ти си ми се усро у живот? Сад ћу да ти јебем кеву!"
Пробудио сам се у металној соби, све оборене ивице, као да је Воркапа правио. Ушле су три екстра ледр даме и забава је почела. Испочетка је било лепо, а онда су наставиле, и наставиле, и наставиле...Џабе сам се ја драо: "осетљив је, осетљив, јаооо, ОСЕТЉИВО ЈЕ, ОСТАВИ, МР'Ш!" Биће ово тешка вечност, осећам.
0 коментара:
Постави коментар