Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

04. новембар 2011.

Као Кобејн

"...ако смо ми ми, онда си ти ја и ја сам ти. И све док будеш ти била ти, а ја будем ја, ми нећемо бити ми", написао је и ставио разливену тачку на крају. Потом је сломио налив-перо и зафрљачио га преко мрачне собе. Чуо се туп ударац, један благ мјаук и једна дебела мачка је протрчала брзо као сена испред њега. Пустио је неку баладу, сео на фотељу и отпио гутљај неке брље што му је донела сада већ бивша ташта са Бубањ потока. Једна суза му склизну низ образ, што због туге, што због отрова који је попио, јер, јебеш му матер, брља је илегална у сто шездесет и девет држава света. 

Бацио је поглед лево, била је тамо кухиња. Сетио се да је гладан. Отишао је у кухињу, направио си сендвич и скувао чај. Када је довршио сендвич и очистио мрве са стола, није био задовољан. Нешто је недостајало. Након пар минута је сконт'о, нема ништа слатко. Стрчао је са четрнаестог до доле, купио три паковања рум кексића и кренуо да се пење назад. Негде око шестог спрата је одустао, сео и појео кексе. До четрнаестог је био толико преморен да је морао опет да направи сендвич. Попио је чај, 'ладан као шприцер. Још један гутљај брље и ето, одлучио је. Изашао је на терасу и погледао град, све је било светло, тако светло...Осећао се лепо док се пењао на ограду. Пустио је још једну сузу док се усправљао на терасној огради четрнаестог спрата. Онда се сетио да мора у вц. Сишао је, обавио, обрисао први промашај који је завршио на дасци, да се не љути Она, ако дође по мачка и поново се попео на ограду. 

Неки ветар је дувао јако, а он је стајао горе и храбро рекао: "Збогом свете." И стајао је, и стајао...Није имао муда да скочи. И таман крену да сиђе и да окрене своју драгу, да је моли као каква пичка да му опрости, да јој плаче на слушалицу, кад наиђе један јак налет ветра и даде му крила. Поче да запомаже у лету, да кука како је сувише млад да умре, кад угледа комшиницу како стоји гола пред огледалом гола и размишља шта да обуче. Зажвижда, она се окрете, он погледа доле, кад оно, не пада више. Приђе он огради, изађе и она, онако гола, на терасу и отпоче разговор. 

"Ћао мачко. Лепе сисе."
"Хвала. Овај, како си...?", рече и замахну рукама.
"Ааа, ево, добро. Не би ми веровала шта ми се управо десило."
"Верујем. И не питам те како си, него како бре, човече, летиш?!"
"Појма немам. Ал' до јаја је. Него...да свратим ја на кафу?", рече и шеретски јој намигну. 
"Па 'ајде. Одувек сам волела посебне момке", рече и облизну се похотно. 

Након сат времена је изашао из стана, срећан што му је живот подарио још једну, изванредну шансу. Наравно, није изашао на врата. Одлетео је до стана 306, у једној згради у центру града. Стао је на терасу и закуцао на врата. Његова драга отвори и зачуђено се загледа у њега. 

"Шта тражиш ти овде? Како си уопште доспео овде?"
"Молим те, саслушај ме душо... Нећеш ми веровати шта ми се догодило у последњих пар минута", рече и исприча јој све. 
"Искрено, не верујем. Ово је још један од твојих трикова, знам. А и сам знаш да сам отишла заувек...Готово је."
"Лепа, ја могу да летим! Замисли шта бисмо све могли да учинимо...Заједно. Били бисмо као Бони и Клајд, као Кобејн и Коуртнеј Лов, бејби...Неуништиви! Побогу, ја сам јебени Супермен! Могу да летим, јеботе! Гледај!", рече и скочи у ваздух. 

Његова бивша жена постала је удовица у секунди. Гледала како пада и удара у плочник свом силином свога бића. Није било лепо.

"Ех...увек је био луд", рече, а затим запали цигарету и уђе унутра. "Какав црни Кобејн, какви бакарачи..."

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren