Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

2. новембар 2011.

О џентлменима

Парк је био пуст, а било је подне. Нешто се чудно дешавало тада, јер осим мене и једне случајне пролазнице, која је, успут, била хот, није било никога. Добро, осим старца који је свирао на чашама, али њега одавно већ убрајам у инвентар овог парка. И тако, миц по миц, дан прође, а у парку и даље није било никог. Било је лепо, нарочито након што сам пазарио пар пива и засео на једну од оних старих клупа на којима можеш комотно да спаваш и да те скоро ништа не боли ујутру.

Након пар сати се појавио неки дркаџија из моје бивше зграде и рекао ми: "Хеј Џими! Реци оном гаду да камата само расте, ако ме разумеш! Ако се не појави до сутра са парама, мораћемо да му грицкалицом исецкамо...Па, знаш већ. Да не будем вулгаран, јел'те, не приличи једном џентлмену. И среди се побогу човече, једеш, пијеш и спаваш у том парку, ниси нормалан. Ево ти стотка."

Нит' ли сам се ја звао Џими, нит' ли је он био дркаџија. Фин господин, џентлмен. Купио сам две лименке за стотку и нешто сиће што ми је остало од раније. Седео сам ту још који минут, па сам се изврнуо и затворио очи. Очајан покушај дозивања благог сна (ниједна друга врста није била могућа, а и ако је била, није била препоручљива), није успео. Било ми је мало криво што ће Жилету искрцкати орахе, али шта да се ради. Сам је крив. 'Оће човек да пуши фенси цигаре и да фура женке...ето му сад. Уместо да је к'о ја, лепо, иселио се у парк, дрина без филтера, примерак старог плејбоја и милина једна.

И док сам сутрадан сакупљао лешнике да подгојим веверице које ћу ловити током зиме, нисам чуо вриштање. Било ми је драго због Жилета. Или то, или су џентлменови другари имали јако добру изолацију, јер, на крају крајева, сви у граду знају да Жиле вришти к'о каква жена, чак и када мало одере колена, а камоли када...не врати паре на време.

Нашао сам парче стиропора и стрпао га у торбу. Изгледа да више нема седења на 'ладном бетону. Само топли, топли стиропор. И тако, док сам глуварио у подножју неког споменика комунизму, видео сам Жилета. Мало је шепао и није више носио одела и није било оног његовог кеза који је увек фурао на лицу. Сео је поред мене, погледао кип и рекао: "Брате, овај капитализам је срање." Рекао сам му да појма немам, јер не планирам да се уплићем у политику.

Пет година касније, био сам председник месне заједнице. А Жиле је опет фурао одела. Био је прави правцати џентлмен. 

3 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren