Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. новембар 2011.

За тебе мачко

Хтео сам ти нешто рећи мачко, нешто о теби и мени и животу. Пази, нисам мудрац и не знам шта сам јутрос јео или нешто, али се сећам да си ми једном (и безброј пута после) рекла да сам будала. И немој ми веровати на реч, али тврдим да ће ти свака будала на овом свету рећи више паметних ствари од неког "нормалног", ако таквих уопште и има. 

И не знам да ли се сећаш, али тог јутра сам отишао на шљаку, веселији него иначе, а ти си остала да се ваљаш по кревету, да се играш са својом лепом косом и да ролаш мачка у ћебе из ког би он после безуспешно покушавао да се извуче. Помало сам носталгичан, ево пијем ону твоју кафу, а никад у животу нисам попио шољицу, јер нисам био навикнут на такве фенси ствари. Кад сам се вратио са шљаке тог дана, који је иначе био сјебан, баш онако право сјебан, видео сам да си отишла, а мој мачак је био гладан, ниси оставила чак ни ћебе. И тај сјебан дан је постао још сјебанији. Дао сам мом људини да једе и само се склупчао на кревету, без ћебета, без тебе и коначно, без посла. 

Мачко, давала си љубав свима и мислио сам да то није фер. Мислио сам да смо права ствар, да ћемо ти и ја заживети, оно...Милион пута сам се драо на тебе што се сваки дан виђаш са другим мороном, а ти си се само смешкала обично, с оним погледом - Е мој Мито...А тај поглед је нешто најтужније што сам икада видео, жалила си ме, јер не разумем ништа, не разумем живот. Вероватно сам зато још једна у низу будала које држе парче света на својим плећима док Атлас пије кафу, ону фенси, исту као ти. 

И ето, јутрос си стварно отишла. Нисам те видео пар месеци, малопре су ми јавили. Кажу - велики црвени мерцедес-бенз, док си чекала на ћошку...Мачко, можда оно наше није успело, али чуј ово - ти си једну будалу научила нешто, нешто можда вредно. И сада волим курве, не мрзим их више, нисам сноб, пијем, пушим и једем слатко...И пијем ону твоју кафу, лутам, ждерем храну за псе и шишам се једном у три месеца...Живот је јебено кратак и нешто контам, можда ми је сутра крај. Можда ме убије нека погрешна таблета, астма, нека тиха болест или ме размаже воз, као паштету, и ту смрт бих волео више, јер такав бол не боли, само трен и...готово. Нема хемороида, простате, осипа и сиде, нема ничега. И бићеш поносна на мене, и даље сам она иста будала, само сам мало луђи...

Мачко, ти се сада вероватно мазиш са неком барабом тамо горе, и не слушаш ништа, али јебига, донећу ти пљуге на плочу...

И мачко, стварно ми недостајеш. И упаљач, да, упаљач. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren