Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. новембар 2011.

Упуцала ме је, али носим панцир

"Сањао сам те ноћас. И нећеш ми веровати, све је било наопако, ти си била луда, а ја сам се љутио, свет је био шарен и бео, и неке птице су летеле на југ...Можда и није све било наопако. Чини ми се као да све то већ негде видео, као да је и раније све било наопако и као да су и раније неке птице летеле на југ."

Написао сам јој ово још те давне деведесет и треће, и од тад је много воде и вина протекло кроз мене, и манимо се трица, није ми било добро тада. Нисам имао посао, проживљавао сам својих последњих петнаест дана у том подстанарском олиндралом стану, живећи са неком мученицом коју сам покупио на улици, а она је била далеко и једноставно није све било како треба. Сада је много боље или није, просудите сами. Посао и даље немам, али замало да га добијем прошле недеље, живим у неком олиндралом стану, али имам још двадесетак дана форе, јер је моја нова животна сапутница, Џејн, искеширала последњи динар из брусхалтера. И Она и даље није ту, али сада сам се већ навикао и живот је опет леп. 

Тог јутра ме је пробудила Џејн, онако сва чупава, у свом најгорем издању, па сам скочио из кревета чим сам је угледао. Немојте погрешно да ме схватите, волео сам ја чупаве жене, оне су луде најчешће, а ја волим луде жене, него једноставно Џејн није била једна од тих. Џејн, када би се пробудила ујутру, мајко божија, то је био призор због кога сам био пијан по цео дан. Једноставно, требало је избацити ту слику из главе, а онда сутра све испочетка. И тако, сваким даном је све мање пара, а све више Џејн и почињем да схватам да је ово један окрутан свет. 

Пробудила ме је, онда ме ударила, у лице, због реакције, мада након ова три месеца требало да се већ навикла. Било нам је добро, само што би ме, ето, некад ударила у лице својом кошчатом руком, и ја сам јој праштао, јер је и она мени праштала и има ли боље комбинације од алкохоличара и ружне жене? Не!, не бих рекао. 

Након пар минута пљускања хладном водом, кренули смо у снабдевање робом широке потрошње. Нисмо имали много пара, али њој цигаре, мени неко пиће и по две паштете, рачунали смо да имамо доста. А за сутра? Видећемо. И тако, док смо се вукли између рафова, и милион ствари склапали у савршен сан (оно кад имаш све и не треба ти ништа и живиш најбоље, а тога ниси свестан), угледао сам Њу. Угледала је и она мене, нажалост, и запутила се ка нама. 

Рекла је ћао, рекох ћао. Каже, дуго се нисмо видели, требали би отићи на кафу, а ја вичем наравнооооо, наравно. И пита ме шта има, ја јој кажем ништа, животарим и даље, и викне Алекса!, и неки напуцани даса се појави иза рафова, и каже, са њим је већ две године. Нема шта, рекох, честитам. Онда ме она, она, упита - имаш ли ти некога или си сам? Застанем на трен, и кажем нисам сам, имам моју Џејн, окренем се и привучем је к себи, и они је само погледаше, пружише руку, и скренуше погледе, на мене, мање гадан призор. И рекох ћао, идем да спремам ручак, а ви се децо забавите, леп живот вам! желим. 

Моменат касније, Џејн је стављала две паштете у велика колица, и само смо их гурали, заједно, негде тамо, далеко.  

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren