Све је отишло у Хондурас

Блејим ја синоћ код ортакиње, пегла се реми, ређам победе, на крају изгубим...Југић се распао на оној зими синоћ, био срећан што сам уопште стигао кући. Реално, све је отишло...у Хондурас. 

У граду све неки сумњиви типови, питаш: "Извини, је л' имаш цигару?", и завршиш као филе мињон на трпези неког кинеза...Снега нема, а опет је 'ладно, ветар лупа људе по фаци. Рецесија нас туче у браду, некад стане на трен, чисто да упита: "Глава или стомак?", ми кажемо стомак, јер волимо да изгледамо лепо, а она нас удари посред носа. 

Знаш кад сам схватио да је све отишло у Хондурас? Када сам синоћ видео да ми не ради задњи грејач на овом мом, лудом југу. Као да је човек, јеб'о матер луду. 

Седим сада, учим, учио сам и јуче, учићу и сутра...У глави ми се врти од силних нула и јединица, све је одавно отишло у Хондурас. Пустим неке песме, оне што се не сме, онда ми цркне нет. Седим тако, гледам у ружну сијалицу, ону расипничку, фала Богу, нисам луд да штедим, и она цркне. Седим у мраку и вичем: "Људи доста је..." Ма терај их све у Хондурас. Пуне камионе, све потрпати на бродове, ајде, сви у Хондурас. Одмахнем руком, јер ми је пун куфер малолетних деликвената и оних осталих, кошаркаша, фрајера, педера...'Ајде, добро, и ви можете у Хондурас. 

Ништа се не мења, ево већ пар година...Једино што сам добио пар длака више на бради, пар седих са леве стране (у својих деветнаест), и кабловску. И отворили су брзу храну, ту, близу. Сви да будемо срећни и дебели. Никоме се не иде у Хондурас. А тамо је тако лепо, много лепше него код нас.  

Стојиш по цео дан на тргу, да зарадиш 'леба, дође колега и узме три румуна да обаве му ситне кућне поправке и засаде цвеће. У Имт-у се лоче раџа, гледа се на тв-у лепи Хондурас, тамо су сви срећни, једу банане и опште са насмејаним црнкињама. На филозофском се туку револуционари и они остали, што су се већ довољно најели мафина, чоко мафина. 

Огулио сам мандарину, зове ме другар, оно, доктор свега, не зна шта је демо игра, 'леб ти пољубим. Пола добрих девојака које знам ми кажу да сам олдфешн, јер не волим оне што су тако "веселе", јебига, а данас је много таквих. Остатак плазме на кревету блеји, кљукам пола кесе смокија...

"Кево бре, кад ће тај ручак? Почиње ми серија, закла овај срну..." Ма који бре Хондурас?

Слични текстови:

• О пиковој дами  Кроз једну гаражу, уз саме кровне греде иде један кабл, вијуга, подиже се и спушта све до једне сијалице која жмирка над столом. Сто црвен и коцкаст, метални. На столу шпил карата. Око стола пет белих баштенских столи… Прочитај
• Мој Божић Устао сам у пет и двадесет и пет. Хтео сам да устанем у пет не бих ли нешто променио ове године везано за моју љубав према кревету, као и за мањак љубави према људима. Хтео сам, ал' јебеш га, нисам чуо аларм. И тако, претпо… Прочитај
• Нирвана Не умем. Да га јебеш. Мислим, умем, имам хиљаду и једну моћну ствар о којој бих могао писати, неке фантастичне приче и доживљаје, догађаје и филозофије... Али. Испит. Сутра. Неке јалове форе имамо, ваљда ће нека уродити пло… Прочитај
• Комплетни идиот. Понекад се затекнем како пишем неке бљутаво романтичне ствари. Баш онако, као да повраћам дугу. Бојим се да, ма колико то женама испочетка симпатично било, како време одмиче почиње да их нервира. То, кад неко повраћа дугу. … Прочитај
• Љубичаст је био свет, то је боја њених гаћица Одувек сам сматрао да одговор лежи у правим женама. Правој жени. Свет би био тужно место када би за сваког од нас постајала само по једна права жена. Ту једну поквариш, нешто се деси и останеш у беди читав живот свој... Мис… Прочитај