У возу је лепо

Било је то ведро поподне, град је био сив, гране су биле голе и све се видело кристално чисто. Сиве зграде, сива река и сиви људи, све то није изгледало толико лоше, макар мени. Седео сам на посивелој клупи, фарба ју је одавно напустила, али нису и људи, њихова дебела дупета су је и даље опседала, а она је ћутала и била сива и било ми је жао и устао сам. Чекање тог неког плавог или црвеног или сивог воза је било јако заморно, ноге су ме болеле и руке и мозак. Нисам имао батерије више, само за још једну песму, али њу сам чувао, јер дуг је дан, наићи ће тај један посебни тренутак и ја ћу пустити једну песму и све коцкице ће се сложити и ово ће бити један леп дан. 

И док сам се шеткао горе-доле по перону, гледајући само у своје ципеле, црне, мало начете на врху, наишао је неки човек, случајно ме закачио раменом и рекао пардон. Рекох пардон, само изволите, продужите својим путем, жељан које лепе речи, али он већ беше сто метара далеко. Био је помало чудан, имао је дугу браду и шешир и наочаре и дуги капут и све на њему је било тако складно, а опет његов дух је уносио јако чудну ноту у све то, као када пустите дете међу коцкаре, па оно граби и цепа карте, пуже по столу и виче. Тотални несклад, макар у мојим очима. 

Тренутак касније, наишла је једна млада дама, црвене косе, носила је затамљене наочаре и била је лепа и имала је неки дуги беж капут и осмехнуо сам јој се док је пролазила и осмехнула ми се њеним блештаво белим зубима, и мислио сам да ту има неке хемије и било ми је жао, одлазила је полако. Само сам гледао за њом, једном, запала ми је за око, а толико је људи око мене, свуда, и сви су сиви. Мало је људи који нису сиви, а она је била једна од њих, једна од нас. 

Погледао сам још једном сиви град, сиву реку и обичне људе, тамо доле, како шетају крај реке, грле се и живе своје мале животе. И тада сам био сигуран. Не сналазим се ја овде, мени требају боје, невероватне боје, јарке, мекане, лепе, најлепше...И мислио сам ће ми бити боље, али није и хтео сам да одем код ње, да јој кажем да је волим, али нисам и зато сада чекам воз, да окончам ову фарсу од живота коју ниједан порок није могао да учини подношљивом.

Воз је наишао, и био је црвен, тотално црвен, и спремао сам се да скочим, да ме само однесе, да летим, да не осетим ништа, али сам случајно погледао у њу, црвенокосу, и окренуо се, застао на трен и воз је прошао поред мене и стао пар метара ниже. Ушао сам унутра, ни сам не знам зашто, вероватно да бих питао ту црвену душу шта то ради, зашто ми спашава живот, јер ја је не знам, а опет смо тако блиски...Много мисли, и све је стало када је она ушла у препуни вагон, прошла дуж њега, тик поред мене, очешала ми ногу, а ја сам се окренуо, заустио да јој нешто кажем, али она је пришла оном брадатом лику, загрлила га, крнула му језик и дуго су стајали тако,  и све је било срамота, само сам ја гледао. Затим, она га одгурну, он отвори капут и показаше се две лампице и мноштво неког експлозива, сви су то знали и она је држала прекидач и била је лепа.

Помислих, са цинизмом самоубице, каква случајност. Затим цео вагон нестаде у диму, а воз настави свој пут, јер...кога брига за последњи вагон са тоном шљама?