Једна стара прича, ал' од скоро стара. Има једно месец и нешто. Ево је сад, чисто да не зврји ово празно.
Имао сам добар дан данас. Оно као, ла вита е бела...Тај неки фазон.
Пробудио ме неки јаук, онако туп и ситан. Отворио сам очи. Почешао се по глави, мешини и још неким деловима тела о којима не бих сад. Устао сам и прошетао до купатила, погодио даску два-три пута, подигао је и пустио воду...Пљуснуо се са мало воде, покупио нешто кинте и телефон са ноћног сточића и запалио напоље. Било је, онако хладно, али јебига сунце је сијало, живот је леп.
Шетао сам неким огољеним улицама, шмекао цице, гледао насмејане црнце и задовољне жутаће мислећи - о да, живот је заиста јебено леп. И шта да кажем у своју одбрану до - глуп сам, био. Тог дана су сви били љубазни, не знам да ли је то карма, или је то Он удесио или је то опет, неко јинг-јанг чудо, али где год сам се окренуо цветала је љубав. Мислим, љубав, права љубав. Оно од чега плачеш и будеш срећан и боли те стомак и убијеш се. Та љубав.
Када сам коначно ушао у кафану и наручио прву јутарњу, један од вечитих тамо ми је добацио нешто типа: "Еееј индијанац, мрдај, не видим телевизор!" Е сад, јебига, не само што ниси имао шта да видиш у дван'ест на тв-у, него што ми је нарушио ту визију свеопште љубави и разумевања. И још ме је назвао индијанцем. Кад сам засео и помало бацио коју мисао на то, и није то лоше - бити индијанац. И био сам помало црвен, оно као...Добар осећај. Не знам да ли је то било због оне лозоваче или због грејања или нечег мени сасвим непознатог, али био је то тај добар осећај.
Нисам ништа слутио све док једног дана на тв-у нисам видео неки опак вестерн у боји, један од оних новијих који су се већ полако претварали у бесконачну макљажу до истребљења уз претерану употребу ватрене моћи. Е, сада сам се сетио тог филма и знао сам да сам индијанац. Оригинал. Истрчао сам напоље, мазнуо три пера из оближње гуске, заденуо их у косу и кренуо да хучем, ричем и производим разне звуке који су више личили на чопор павијана но на индијанца, ал' Маниту мој, нисам могао ништа поводом тога питања. Бануо сам до оближње мочваре и...Искрено, није била оближња. Пало је цимање дуго сто четири километра. Саставио сам какав лук и направио пар стрела, онако људских. Нисам имао план, осим да наставим да будем један од тих ретких црвенокожаца.
И јебига, након неких сат, сат и по сам се уморио. Отишао сам до кафане и таман стигао на неко вечерње лудило. Неки луди песник је држао слово, док су се остали церекали пијано на његове безвезне форе, а она крчмарица од чет'рест лета и штиклом од петнаест сантима је точила 'ладно пиво и свима је било лепо. Питао сам неког лика нешто, не знам ни ја шта, али ми он није одговорио. Питао сам још једног, и он ме је гледао бледо. Ти људи не постоје, закључих. Све ово, можда, не постоји. И доживех неки благословени сјеб, прошетах мало поред столова са тоном уморних лица и...
И онда, не знам одакле, не знам ни како ни зашто ни ништа не знам, сручи се плафон, читав плафон на нас. Земљотрес је тресао читаву земљу, и сви су били мртви једино сам ја још увек стајао и гледао око себе, онако црвен. Ударило ме је нешто јако и велико у главу и пао сам. Нешто ми се помутило, може бити разум, а могу бити и само очи...Склопио сам их. Било је фино. Живот је леп.
0 коментара:
Постави коментар