Јутрос, спавам ти ја и све лепо. И вртим се, преврћем се, све са смешком на лицу. Отворим очи, погледам на сат, оно девет сати, а мени топло нешто око срца, као да сам јуче добио новогодишњи пакетић од какве двадесетогодишње виле зубић или нешто слично. Онда ми зазвони телефон, помислим - аларм, и кренем да притиснем дугме, ал' промашим, па опет и опет...И онда га до'ватим и погледам мутно у екран пише Ћефи колега зове. Ћефи ми је до јаја ортак, али ми је сада и колега, па је добио ту титулу. Реко' 'ало, а зенице ми се проширише док сам слушао те срећно несрећне вести.
Нема више блокаде! И како сад човек да се постави? Јуче почела, данас већ готова. Некако, баш нагло. Са бујицом помешаних осећања устајем из сада већ хладног кревета, навлачим најклошарскије фармерке које имам, одлазим до купатила, пљуснем се водом и гледам себе...Гледам, а оно коса, брада...Што би' рекли ови' моји са вуке, страшни комшија. Мрзи ме да вам качим линк сада, идите на вуку па нађите. Ил' изгуглајте. Ил' нек вас боли патка за ту дефку, ионако је до јаја. Гледам себе, чудим се, контам - вечерас шишање и бријање, под обавезно. Навучем неке чарапе, потрпам у торбу све од оет-а што се може наћи и запалим на вежбе.
Дођем горе, оно од штрајкача остао само поцепан транспарент, блокадни инфо пулт са једним пијанцем комираним иза, отворена књига за потписе и отворена кутија за прилоге...Пропаде револуција исто као што је и почела, за дан.
Идем на вежбе, све фино, електроника кул, дрнд'о неки осцилоскоп и још пар ствари, фенси. После електронике вадим моју кравицу из торбе, сурдукнем по' литре чоко млека и наставим, ка лабораторији за оет. Наоштрио се ја, имам и књиге и свеске и збирке, ма све. Контам, ову вежбу пролазим, још ћу и ону прву да поправим и милина! Кад оно - курац. Да се тако просто изразим. Сео за комп да одрадим онај уводни тест, урадио га и оно...Слободни сте колега. Лоше, јебига, лоше. После чујем да су задаци били до јаја лаки. А у курац. Сачекао мату два сата, не питајте где...И онда, на мати је било лепо (никад нисам мислио да ћу ово рећи), лако и једноставно, а она хот асистенткиња тако добро мирише, да то није нормално. Шест пута сам је звао да ми нешто објашњава. Јест' да је помислила да сам идиот, ал' је макар мени било лепо. Ето.
Онда запалим гајби, а ови старији, иду ми на курац, "те бојкотујте ово, те оно, ми ово радимо и за вас, блабла..." Свако се овде бори за себе. Сваке године је традиција да се штрајкује. То је чињеница. И контам, шта који курац ја да се буним? Нисам још ни имао колоквијум, а камоли испит. И шта ког курца да тражим чет'рест осам, кад сам паметан лик, могу да имам шездесет и да будем на буџету, фино, к'о човек. И добили су чет'рест осам. И лепо је то. И следеће године су избори и онда када ја донесем шатор (ако донесем) да протествујем, рећи ће да је по закону шездесет и растерати багру сузавцем. Тај неки фазон.
Сад морам на фудбал, у десет. Појма немам ни што играм, ал' оно...Да дођем мало себи. Нема шишања, а ни бријања, вечерас. Јебига.
И...Почело је. Политика ме усисава, и право да вам кажем, мрзим је. Али јебига, хтео - не хтео ја сам део свих тих дешавања...Одох у вц.
0 коментара:
Постави коментар