Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. новембар 2011.

О делу моје душе

Било је подне и било ми је лепо. Лежао сам на старом душеку те изнајмљене собе и опорављао се од синоћних батина које су ми приредиле неке барабе што не воле сањаре или будале, ако тако волиш. Био сам поприлично угруван, аркада је и даље била разваљена, а и нос ми је чудно крцкао, као да је опет сломљен. И нема ништа горе од намештања носа, осим можда када расцопаш прст секиром, будеш једва скрпљен и онда следећих осам месеци проклињеш и себе што си отишао и доктора што га није осекао и решио те мука. 

И таман се загледах у средњи прст десне руке и навреше ми драге успомене, кад неко закуца на врата. "Ко је?" "Је л' смем да уђем?" "Па уђи Биљо, мајку му, ионако је ово твој стан." "Па јест, ал' ред је да питам. Ништа, донела сам ти чист веш...Ју! Ко те тако удесио, црни сине?" "Ма неки другари. Опуштено, сутра сам к'о нов." "Ако су те тако другари средили, шта би било да су те до'ватили они из центра, што те не миришу баш? Ццц..." "Ма мани..." 

То ми се свиђало код Биље. Знала је кад треба да ућути. И знала је да оде као што је и дошла, тихо као ветар. Ветар није тих...А није била ни она. Устао сам да потражим неки алкохол. Није било ничега у ормарићу, осим мале флашице балтик вотке. Чукнуо сам корпу са вешом у страну, поред једне од прекјуче и наставио ка столу. Онда су одједном зашкрипале старе шарке и у собу је ушла лепа природна плавуша, са заносним облинама. Бацио сам поглед или два, три, не сећам се више. Пришла ми је близу, скроз близу и тихо рекла: "Хоћу да ми напишеш песму." "Не пишем песме, а и да пишем биле би очај, јер ја сам такав човек. Нисам за песме. Јебига. Сад можеш да изађеш." Запалила је цигарету. 

"Читала сам твоје песме. Читам те читав живот и знам да си написао пар..." "Тачније, три...И очајне су." "Предивне су. Хоћу да ми напишеш тако нешто...Предивно." "Жао ми је..." Привукла ми се толико близу да сам могао да осетим њен дах...Скоро да ми се увукла у кошуљу. Рекла је: "Спремна сам да учиним било шта..." Нисам био од камена, јебига, а она је била лепа, онако подло лепа. Обрисао сам зној са чела рукавом, и...рекао: "Врата су тамо лепа." Рекла је да сам сељак и да зна да ћу јој написати песму. Није знала да су песме само за оне које волим, оне које су ту, део душе. 

Пробудио сам се поприлично рано, навукао кошуљу из корпе за веш и отворио ону флашицу вотке која ме је чекала од синоћ. Онда сам сишао доле по новине. Биља се већ бавила кућним пословима, а новине су биле у корпи за воће. Однео сам их у стан, залегао на кревет и кренуо да листам. Негде на петој страни, одмах после политике и дешавања из света, на сред црне хронике је седела она. Пуцала је себи у главу. Написао сам јој песму. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren