Зелено, све је проклето зелено! Трчим кроз шуму, ка јединој тачки светлости. Трче и они. Потпуно сам го, и сваки корак боли ме, сваки додир ове дивљине кида ми кожу. Њих као да ништа не боли, као да су од ваздуха, пролазе кроз дрвеће, кроз животиње, људе...Предност од пар стотина метара полако се топи, као црвена карамела. Мозак ми се по последњи пут укључује, вртим филм у глави, неки ме флешбекови пуцају док ноге раде.
Сећам се...Били смо у кочији, ја и моја Илејн...Јурили преријама, на запад...Да испоручимо неке залихе...Нека густа шума, репетирао сам винчестерку...Неки излуђујући врисак и њих много...Из рупа на путу, канала...Са дрвећа...Са свих страна...Шкљоцање празно и неки томахавк...Пробудио сам се у украшеном шатору, а сви су се клањали Илејн, мојој плавокосој Илејн, као да је нека краљица или тако нешто...Причала је њиховим језиком, а ја сам се крстио и сасвим случајно изустио: "Исусе, вади ме одавде." Она се само окренула, и са љубазним смешком нешто изустила...Следеће што знам, неки млади црвенокожац ми показује да бежим, а остали се грохотом смеју. "Умрећеш часном смрћу", рече један на кварном језику који сам добро познавао. "Каква част, 'леб ти јебем..."
Запео сам за неки корен и ударио свом тежином о земљу. Тако ми и треба кад мислим, уместо да делам. Acta non verba! Устао сам најбрже што сам могао и наставио. Полако губим осећаје, бола више нема, само трчим, више механички него смислено. Једно копље је прожвиждало поред мене. Онда још једно. Посрнуо сам још једном и осетио како ми копље разара раме, како се месо одваја од костију које крцкају...Трчао сам даље, а они су сваким секундом били све ближи. Закренуо сам нагло улево и наставио да пичим колико ме ноге носе. Добио сам пар метара, вредну предност, помало се окуражио и пустио адреналин да дела док сам јездио кроз дубоку траву.
Следећег тренутка ме је стрела, оштра, јако оштра и болна погодила у ногу. Нада да ћу се извући је спласнула, али адреналин није, и даље сам шпартао кроз траву, не осврћући се. На трен сам покушао да се сетим када сам упознао Илејн, и истог сам се трена саплео о нешто и пружио читавом дужином. Затим ме опако заболи рука, крикнуо сам к'о жена, погледао доле, а дебела звечарка ме је шчепала и тек након пар тренутака пустила и отишла својим путем.
Већ је мало почело да ми се мути у глави и видео сам четири индијанца како стоје око мене...Један је рекао нешто као: "Јебига", док је други додао као: "Штета, био је добар лов." Рекох: "Хвала момци", и наставих где сам стао, присећајући се када сам упознао Илејн. Добар батак беше.
0 коментара:
Постави коментар