Највећи и најмањи

Јутрос сам био код лекара - све је у реду. Живећу ја још дуго, дуго...А како ћу живети? Ех, и то ћу сазнати ускоро. Отићи ћу на највишу планину знаног света и сазнати судбину...

Спаковао сам нешто хране и кренуо искушеничким путем, путем до истине. Пут је водио навише, ка планини и често се губио испресецан испочетка стазама, а потом високим растињем. Ходао сам читав дан и читаву ноћ. Преко дана ме је испрва убијала паклена врућина, а потом увела зима. Полако ми је постајало јасно зашто се ово зове искушеничка стаза. Током ноћи разне звери су режале из потаје. Понегде бих угледао сјајне очи како ме чекају, али нисам се много узбуђивао због тога. Желео сам што пре да дођем горе, до врха. Овај мој пут многи су називали потрагом...Потрагом за чим? Нико није разумео, нико није знао...Чак ни ја. Чак ни ја нисам знао зашто идем горе. Али ипак сам се пео све вишље и вишље. Судбина, шта ли је...

Коначно сам стигао на врх. Имао сам младу брадицу и био сам жедан. И напросто сам пуцао од самозадовољства што сам прошао искушеничком стазом. Лутао сам тако занесењачки пар сати, а онда сам се освестио: "Човече, овде нема ничега..." И кнедла ми застаде у грлу. "Зар је све био само мит? Зар овде нема баш ничега? Нема оног што сам дошао да нађем." Покуњих се и седох на један камен. Седео сам цео дан ту, размишљајући шта да радим. То моје размишљање је уједно било и чекање, надање да ће се неко појавити и да ћу сазнати све...

Прошао је још један дан и поприлично сам ослабио овде горе, међу леденим врховима и безбојним очима воде. Мој дух је очврснуо, а одушевљење спласнуло...Кренуо сам доле, кући. Прешао сам пар корака и застао, да по последњи пут осмотрим овај предиван крај. Затим сам се загрцнуо...Био је то Оракул. Оракул који сам тражио протеклих пар месеци сада лежи пред мојим очима. Нисам могао да верујем. Протрљао сам очи, а потом и нос и поново погледао - био је тамо. Стајао је тамо, у забаченој маленој долини, једва видљив обичном оку чак и изблиза. Потрчао сам инстинктивно, у жељи да што пре стигнем тамо, пре него што ишчезне. 

Трчао сам и трчао и коначно стигао. Два дана ми је требало и био сам на измаку снага. Брадат, прљав, крвав, гладан и жедан допузах до фонтане Оракула. Попио сам мало воде, и би ми боље. Устао сам полако, мало се довео у ред и закорачио на свето место. Сенке су играле међу стубовима. Вода је жуборила негде у даљини. И сами Богови су овде говорили. "На правом сам месту", помислих. Тражио сам га и тражио, али га није било. Овај Оракул није имао свог господара, а без господара је губио сврху...То ме је поприлично растужило. Пожелео сам да пођем кући, али ме је нешто задржавало. Не знам шта. Остао сам још пар сати...Чекао. Нешто, било шта. Неки знак. Или ништа...

Коначно је моје духовно стање дошло у равнотежу и одлучих да пођем. Направих један корак, а онда ме неко ухвати за руку. Окренуо сам се - био је то Он. Пророк је био млад човек од тридесетак година и није имао једну руку. Касније сам размишљао о томе и схватио зашто нема руку. Схватио сам и када је и зашто изгубио. Схватио сам и како је постао пророк. Све сам касније схватио...Упитао сам пророка за моју судбину. Он поћута једно време, а онда проговори: "Ти ћеш, човече, живети срећан живот. Богови су ти наклоњени, о мали човече...Запамти то. Бићеш велики једног дана, а када се то деси, дођи и потражи ме - онда ћу ти рећи још нешто...Оженићеш се ускоро прелепом ћерком једног сиромаха...Имаћеш три сина и они ће, попут тебе бити велики људи. Твоја судбина је светла, радуј се..." Слушао сам пророка и упијао сваку реч са свим дужним страхопоштовањем које сам осећао према овог гласнику Богова. 

Пророк ме је замолио да га поведем до града, али да не говорим ником ко је он. Пристао сам и повео га. За два дана смо стигли у мој град. У граду је било много људи и много буке. Помислио сам да је вашар или да су стигли бродови, али нису. Сели смо у хлад, да се одморимо накратко, таман док прође мала колона мрава кроз смртоносно поље испреплитаних ногу. Одједном су нас дигли, све нас, и потерали ван града. Шака војника нас је терала све док нисмо попадали на земљу, потпуно исцрпљени. Пророк се добро држао. Војнички. Онда вођа те мале силе проговори пар речи, а његови следбеници нам бацише оружје на гомилу. Неки су прилазили и узимали, док су други, као и ми, као и већина, само седели исрпљено на земљи и чекали. Шта чекамо? Право питање. Али не знам одговор.

А онда сам га сазнао. Кораком без даха, сенке се полако приближавају. Видим страх на лицу пророка. Светли гробови су скочили на ноге и почели да грабе оружје. И ја сам био међу њима. Једва дограбих последњи мач, и пророк се ухвати за њега. "Пусти га, и сам знаш ко сам ја...", отпоче пророк мирно. А онда ја прогледах и одговорих му жустро: "Двеста хиљада Персијанаца се приближава, а ти хоћеш да ми узмеш мач из руку? Ти, пророк! Ти, који си ми рекао да ћу имати срећан и добар живот! Ти, који би требао да знаш да је мени овај мач потребан да бих можда неким чудом, неким наклоном Богова, успео да испуним судбину о којој си ми причао - да постанем велик. Да постанем највећи. Али знаш шта? Ја сам већ сада велик! Ја сам већ сада највећи уз ових хиљаду људи који ће стати са мном, раме уз раме да бране нашу земљу! Јеби се пророче! Моја судбина је да данас не погинем први..." 

Прочитај

Време је

Лепо јутро. Устао сам необичајено рано за мене. Девет је сати. Отворио сам фрижидер и пронашао пар јестивих ситница. Узео отврднуто парче хлеба од пре неколико дана и намазао сир на њега. Доручковао. Онда сам напунио каду и уронио у прозирну течност. Остао сам ту, без померања, једно сат времена. Неко би рекао да је то много времена за купање. Можда и јесте. Али та тишина коју ослушкујем док сам тамо - непроцењива је. А онда сам напустио моју јазбину...

Лежерно сам корачао широким булеваром размишљајући како да постигнем све на послу. Радио сам као магационер у једном малом предузећу. Имао сам толико посла да нисам имао времена да мислим док сам тамо. Зато сам увек планирао док сам ишао ка послу. Дошао сам на посао, одрадио своју смену, свукао комбинезон и кренуо кући потиштен. Имао сам више, само мени знаних, разлога за потиштеност. Уморан и сам идем кући да спавам. И гладан и жедан и пиша ми се...Глава ми пуца...Небо се срушило на мене. А ја ћутим. 

Након пар корака ме је пресрео један средњовечан пар. Жена их представи и рече да су из полиције. Затим ме мушкарац опомену да нисам платио рачун за струју пре две године. Рече он и тачан месец, износ и све, али сам заборавио. "У реду", рекох и продужих даље. Светиљке су жмиркале док сам покушавао да се присетим разлога моје туге. Помислих: "Нека жена је...", али која жена? То није за мене. Ја сам само дете у телу одраслог мушкарца. Волим да се играм, да певам, да се смејем...А опет, тако сам озбиљан. Не размишљам више о животу као што сам раније чинио. Можда ни не треба. 

Откључао сам врата мог поткровља и ушао у стан. Укључио сам малу лампу поред кауча и угледао две силуете како седе у мојим фотељама. Био је то исти онај пар од раније. Упитах их: "Шта хоћете? Зашто сте овде? Шта радите у мом стану?", али они нису одговарали. Окренуо сам се и увидео да сам у клопци. Још један њихов пајтос се појавио иза мојих леђа. Онда онај мушкарац од раније упита: "Зашто си попио очев виски?" И сви почеше да понављају...

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

"Зашто си попио очев виски?!"

Сваки глас је био јачи од претходног. И сви су понављали. "Али, али...Али ја нисам...Нисам!" Било је узалуд говорити. Погледао сам по соби...Било их је тринаесторо сада око мене. Онда осетих хладан ваздух слободе и окренух се. Био је то мој прозор на коме сам толико пута довршавао доручак посматрајући сићушне приказе како трче, шетају, пију, плачу и крваре. Прва мисао која ми сину при погледу кроз прозор је била: "Јеботе, ала је ово високо!" Гласови су понављали, све јаче и јаче своју поруку:

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочићу, да! Ево наказе, удовољићу вам, бићете срећни и напојени...Ви! Ви који сте закон без доказа невиног човека уништавате...Ко сте ви? Полиција мисли? Шта ког ђавола?! Ко сте ви? Реците ми, побогу!", урлао сам...Није било одговора. "Добро", рекох, "Скочићу. Ако Ви тако желите, скочићу." А они су поново почели: 

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

"Скочи!"

А онда ми сину идеја. "Зашто бих ја скочио?", упитах се. Коначно једно право питање да поставим себи. "Нећу да скочим! Ја нисам крив за то за шта ме оптужујете! Ја нисам лопов, пијаница, дрогераш, клошар...И знате шта? Ја верујем у себе. Можете бити саркастични и скептични према мени до миле воље, мене то неће поколебати - само ће ми дати снагу. Што мање вас верује у мене, то ћу бољи ја бити. И зато - умрите скотови!" Рекао сам све што ми је лежало на души и попео се на ивицу прозора. А онда сам скочио...

Међу њих. Нестајали су једно по једно...Сенка за сенком ми се губила из вида док за помахнитало махао песницама и крварио из носа и повраћао и плакао и урлао из свег гласа. Неки су били стварни, неки не. Као да је важно. Покидаћу их зубима, док ми пена иде из уста. И не, нико ме неће спречити. Док ми не сломите ноге и руке ја ћу вас уништавати! И док имам и један зуб у глави, користићу га да га заријем у ваше уво, око, нос или браду. Једног дана ћете видети да сам био у праву. Једног дана ћете пити и плакати и знати да сам ја био, да сам ја још увек, у праву. 

Прочитај

О човечуљку са маргине

Лепо јутро данас. Нарочито након више од десет сати сна. Дакле, проћердао сам преко два сата. Можда и више, не знам. Испузао сам некако из кревета и отишао онако у гаћама да нахраним мачка. Онда сам се вратио по панталоне. Попио сам чашу млека и сео да напишем причу, генијалну причу коју сам смислио синоћ. Тако двосмислену, а тако једноставну. Није лако бити писац. Много људи много очекује од тебе, а ти си тако мало и мизерно створење наспрам те масе. Зато су писци углавном несрећници са маргине живота. И јебе им се за све...

Телефон је зазвонио. Полако сам устао са кауча и отишао да се најебем кеве том скоту што ме диже са кауча. Јавио сам се и посејао брдо увреда. "Господине Златоусти, освојили сте прво место на конкурсу! Звала сам да вас обавестим о преузимању награде, али ви очигледно нисте спремни на сарадњу! Збогом и желим вам пријатан дан, господине Златоусти!" Нах, није ни прва ни последња која ми је прекинула везу. А награда је, претпостављам, књига неког трећеразредног еротског писца који је ништа више до брадати штрокави старкеља жељан женског друштва. Јебеш такву награду...

Отворио сам фрижидер да направим неку клопу. Није било ничега до једне тегле слатког од дуња. Ма брига ме...Јебеш доручак, ионако једем цео живот...

Изврнуо сам се на кауч, скинуо панталоне и слушао неку народњаке. Неки су били савршени, будили емоцију, онако ваљано, док су други били "шит", да се, сада већ народски, изразим. И тако ми је прошло једно два сата. Квалитетно утрошена два сата. Мрзим бацање времена, као да га имам на претек па могу да си приуштим тај луксуз. Отишао сам на куглање. Мани ме времена, тек ми је четрдесета...

На куглању су били и моји ортаци из млађих дана. Они су неке буџе, али не као ја. Ја сам већи. Одиграли смо пар партија. Изгубио сам девет од шеснаест. Старим, нема шта. Биле су ту и неке девојке. Младе, једре, чекају мене да им приђем. И тако сам и урадио. "Ћао бејб", рекох са лукавим смешком. "Ћао дедице", рече једна сва напупела и једра црнка. "Дођи да ти старкеља покаже нешто..", наставио сам. Знао сам да немам шансе код њих чим ме је она назвала дедицом. Јеб'о је дедица, те је јеб'о, имам тек четрдесет година. Још мало провоцирања и избацили су ме из куглане. Јебеш рибе и куглану и ортаке...Шта ће ми то у животу?

На путу кући су ме пресрели неки клинци. "Матори, дај који динар", поче најкрупнији међу њима. Рекох: "Немам ништа", пљунух и продужих даље. Пратили су ме. Један заурла на мене: "Чича, дај паре! Паре!" Дао бих им да сам имао. Ал' нисам. Један ме сложи десницом у плексус, па ме исправи левицом. И друга двојица су се прикључила. Дуго сам остао на ногама док су ме хефтали...Када сам коначно пао доле, почели су да скачу по мени...Јебем им матер, што морају да скачу?! Када су отишли, некако сам се придигао и одвукао кући уз црвене трагове који су ишли за мном. Јебени клинци...

 Ушао сам у стан. Прошетао сам полако до купатила и обрисао прљаво огледало крвавим рукавом. Погледао сам се и схватио да се не исплати поправљати то...Прошетао сам до кухиње, па до спаваће собе, па на крају до комшијиног подрума. Моја кућа је била празна и није имала чак ни оне основне ситнице за живот. Волео сам тако. Једноставност и суштина. Једноставност је суштина. Вратио сам се од комшије и попео се на столицу да видим да ли ваља лустер. "Ваља", процедих кроз зубе и наставих да везујем уже око њега. Јебеш живот...

Прочитај

Поглед и тишина

1. 

Имао је тај специфичан поглед, језив поглед од ког се леди крв у жилама, поглед који убија. На свету је било пар несрећника који су видели тај поглед. Нико од њих, нажалост, није у стању да то потврди, али тако се прича по крају. Јанко је био чудан човек, дечак. И он сам је то видео и покушавао је да постане део тог шаблона одштампане деце из краја, али му није успевало. Једноставно другачији. Тринаесто прасе, ружно паче, корњача...Да, корњача би био најбољи опис. Сав успорен и безвољан, изгледало је као да се вуче и мрцвари кроз живот. Све док га неко од њих не би угледао како живне док пише нешто, док игра фудбал или прича са неким девојкама. Онда би променили мишљење о њему, на дан-два. А онда би га поново пљували. И шутирали. И пљували. И поново газили. А онда би све кренуло испочетка...

Тауд је био један од неколицине људи које Јанко није подносио. Неко би се упитао како можеш да мрзиш таквог човека? Али, ја га нисам мрзео. Не, само сам га сматрао некултурним необузданим мајмуном који не уме да исконтролише своје тело, а камоли мисли. Такве људе не волим. Гнушам их се. Већина људи је у томе видела добар разлог са зајебанцију, и нико жив се није упитао да ли би имао муда да неког отворено несимпатише. Било је свега ту, али је то био један добар, миран крај. Наравно, потпуно опремљен са неколико сељака, мајмуна, идиота, кретена и још којекаквих пробисвета. 

Сунчано јутро је освануло и Тауд је пронађен у контејнеру са четири рупе на лобањи. Почело је саслушање и ускоро је Јанко доведен на осуђеничку клупу. "Гледао га је са мржњом", рече један од ортака. Други додаде: "Као да жели да скочи и да га убије." То и јесте била повремено истина. Повремено бих га гледао замишљајући његову ужасну смрт. Имао сам милион и један начин да га убијем у мислима. И то сам чинио поприлично често. Не из навике или нешто томе слично, него ме је он, једноставно, поприлично често избацивао из такта. Судија ме је гледао испод ока , онако подругљиво. Само сам мирно седео, чекајући пресуду. Знам да нисам крив, имам чврст алиби, тако да би ускоро требало да удишем исти онај смог и прљавштину великог града од пре неколико дана, а који нисам ни омирисао откад сам притворен.

Порота је рекла: "Није крив, часни суде." Полицајци су били уљудни, а понеки чичица из публике би климнуо главом, тек онако да потврди моју невиност. Погледао сам судију. Он замахну чекићем, а затим се заустави. Онда силно залупи чекићем и рече: "Суд га проглашава кривим, по свим тачкама оптужнице. За убиство са предумишљајем изриче се казна од двадесет година тешке робије..." Само сам га посматрао и ћутао. Ћутао. Ћутао. Заувек ћутао. 

"Перо, зашто си осудио оног дечка данас? Побио си реч пороте...А и имао је алиби...", упита средњовечна женица. "Знаш, осудио сам га из страха. Гледао ме је убилачким погледом...Само сам чекао да скочи и да ми одгризе пола лица. Не волим такве психопате, ја их затварам..."

На другом крају града, негде далеко, Таудова, сада већ бивша девојка је играла у наручју скоцканог средњовечног мушкараца.

Прочитај

Нико и неко у очима својим

Дошао сам у Париз да постанем писац. А сада сам конобар у једном трећеразредном ресторану. Раније сам фурао браду и цвикере због имиграционе милиције, ал' сад кад имам посао, морао сам да се средим. Обријан и...Ма само обријан. Нит сам миришљав нит очешљан...Само још један у низу једнобразних конобара са маргине. 

У том ресторану је била и једна луда девојка, Мери. Она је била помало уврнута и њен посао је био да пере судове. По цео богови дан би из кухиње трештао неки инструментал, гитара и бубњеви, онако тотално секташки за нас обичне људе. Ал' готивио сам је. Руке мокре до лаката, црвена коса везана у реп, и у увек намргођено лице уз понеку бору...Ретко се смејала, али када би то чинила, то би био доживљај. Носила је тигров зуб око врата, не знам зашто. Не знам ни како знам да је тигров. Можда и није, ал' тако ми изгледа. Често сам разговарао са њом. Нисмо се баш слагали. Ја сам био имигрант, а она је била рођена францускиња. Ја сам причао много, она је ћутала исто толико. А ипак ми је нешто најближе пријатељу што имам овде, у овој туђој џунгли. 

Било је лето и врућина је била несносна. Шеф је захтевао да имамо до грла закопчане кошуље. И биле су закопчане, све од реда. Јебига, сви су се бојали за своје гузице. Нас тројица, знојави и преморени смо осамнаест сати дневно трчакарали тамо-вамо, док нам је прво дугме на кошуљи,  тик испод јабучице, жуљало врат. Ни овај дан није био ништа другачији од других. Имао сам среће, па сам успео да тркнем до пансиона и одспавам пар сати. Сада ме чека моја осамнаесточасовна смена у борби за живот. Спавам и радим. Немам времена за писање. Немам времена ни за емоције, а камоли за нешто друго...Мери није таква, њу баш брига. Делила је простор са неком пијаницом и радила највећи део посла. И није се жалила. Једном ми је рекла да жели да постане фотограф. Показала ми је фотку или две - биле су кул. Показао сам јој причу или две - биле су јој кул. Били смо кул. Једино нас двоје у читавом јебеном сивом ресторану. 

Негде у предвечерје, ухватио сам тренутак и спустио се на столицу, да издахнем самртним дахом умора. Шеф је то приметио. Још једна у низу француских богатих свиња које пљују оне испод себе. Планирао сам да га пребијем. Знао сам да ми следи скори отказ. Како и не би, кад на бироу чека милион људи да ради овај посао и то само за храну. Али није тако било. Шеф се одувек палио на Мери, видео сам како је мерка. И онда је наједном заскочио то вече, а она му је забола тигров зуб у око. Вриштао је, а она је, уплашено попут кошуте, истрчала напоље. Истрчао сам за њом. Упитах је где ће сада, а она ми рече да не зна. Ништа није знала, баш као и ја.

"Хеј, имам неку кинту. 'Ајде да ти купимо фотоапарат...И мени писаћу машину. Време је за нас..."

"Имам пар старих слика, добре су. А ти имаш покоју добру причу...Хајде да их пошаљемо заједно...Могло би да успе."

"Могло би. Е, знаш да имам необјављени роман?"

"Стварно?"

"Да. Имаш неке необјављене голишаве фотке?"

"Мрш сељачино...Наравно да немам."

"Само питам. Знаш, Мери, што би рек'о онај из серије, следеће године у ово доба бићемо милионери."

"Знам." 

Насмејала се чаробно. "Откуд знаш?", упитах. И ја сам се смејао у својој кошуљи са сада већ одавно поцепаном крагном. Ово је живот, помислих док смо ишли према сутону далеко од града.

Прочитај

Сан слепог миша

Сишао сам у дневни боравак. Маргарита је спремала омлет. Пришао сам јој и обгрлио је око струка. Пољубила ме је, сочно и лепо. "То врашки добро мирише, бејб", рекох јој. Насмејала се и повукла ме за браду. Ухватио сам је и оборио на под. Онда смо се поприлично дуго ваљали по поду, и на крају, онако клиначки изврнути на леђа и погледа упртог у плафон, смејали се до бесвести. Било је кул. Онда сам устао и пронашао флашу вина међу неким разним сирупима. Тражио сам вадичеп. Није га било. Погледао сам прво у једној, па онда и у другој фиоци - није га било. 

"Бејб, шта ће ти крила слепог миша бре?", упитах након погледа у другу фиоку. "Драги, то нису крила слепог миша, само ти се причињава", рече и затвори фиоку. Рекох: "Кул. Извини, нешто сам се забунио...", и отворих флашу ножем. Хтедох да је упитам за рибље очи које сам видео у другој фиоци, ал' помислих да је и то још једна од њених манекенских тајни добре линије, па сам прећутао. Волим је, лепо кува, секс је добар...Најбољи. Савршена жена, моја бејб. 

Нашао сам посао. Разносим новине по комшилуку. Главна конкуренција ми је мали од 13 година из суседне улице, ал' средићу га ја. Одраћу га. Има благу предност пошто их разноси на бајсу, а ја пешке, али средићу га. 'Оћу, живота ми! 

Једно јутро сам први претрчао трасу и победио конкурента, оног малог. Дошао сам, сав срећан, раније кући. И затекао моју бејб како јаше метлу. Упитах је: "Што јашеш метлу, бејб?", а она ми одговори како воли да чисти уз музику и да се мало "уживела" у улогу домаћице. Није ми био проблем да у то поверујем. Само, ми немамо радио или нешто томе слично. 

Пробудио сам се на огромној снежној планини која се протезала километрима унаоколо. Кренуо сам да пешачим преко тих планина тражећи своју драгу...Прешао сам једно бар милион километара и одједном пропао у провалију. А онда осетих потрес и помислих: "То је то, нема више." Након неког времена погледах навише. Била је то моја огромна лепа женица. Узела ме је врховима прстију и подигла себи на груди. "Ммм, мекано...", прво помислих. Онда је упитах зашто сам се смањио? Шта се догађа? А она ми се само насмеја и лагано рече: "Драги, опет си пијан, ово није стварно..." Скупих храброст и рекох јој срамежљиво: "Драга, ти си вештица!" "Нисам", рече она, "Драги, ја те волим. Душице моја мала..." Ставила ме је у гаћице. 

Не знам колико је времена прошло, али ми је било тешко у мраку и влаги да опстанем. Онда ме наједном светлост заслепи и њен лик се поново појави пред мојим сићушним очима. Пољубила ме је нежно, пријало ми је освежење. Ставила ме је у једну теглу и рекла да је ту сачекам, да ћемо да кувамо заједно. Рекох јој: "Важи, драга", исчекујући моје скоро отрежњење. Видео сам оног клинца што разноси новине за столом. Пио је сокић док му је моја драга нешто лепо причала...Ма ја сам пијан, само треба да сачекам да се пробудим...

Прочитај

Назови ме

И данас киша пада. Једва сам себе натерао да устанем из кревета. Јурцам по соби, купим разбацану одећу са пода и бацам је на себе, као на дрвено страшило. Поново касним на посао. Долазим до врата, стављам кључ у браву и онда схватам - нисам понео телефон. Утрчавам назад у моју јазбину и тражим га. Сумануто трчање по стану, пад једне кинеске вазе на под и коначно, мој телефон испод стола. Брзо отварам листу пропуштених позива - ништа. "Још је рано, зваће касније", рекох тихо и снуждих се.

Јурим низ степенице, ударам о ограду и настављам као да се ништа није десило. Истрчавам на улицу и гледам аутобус како одлази. Долазим на станицу беспомоћно бесан и крећем да ударим руком у светлећу рекламу, а онда угледам своју руку и црвене завоје. Поново крварим. Нема везе. Узалудно чекам следећи бус. Након пола сата се појављује нешто што личи на сунце у свом овом сивилу - коначно, превоз. 

На посао сам закаснио више од два сата. Улазим у погон и почињем да пакујем сладолед. "Човече, па средина је фебруара, чему ово?", продрах се у себи. Шест сати једноличног паковања сладоледа. На тренутак сам застао са паковањем зурећи у телефон. "Забушаваш Џо?" Био је то шеф погона. "Не, очекујем позив", рекох. Онда он рече: "Жао ми је Џо, отпуштен си. Забушаваш, касниш...Чувај се Џо. И надам се да ћеш дочекати тај позив", а потом се злобно нацери. Изашао сам из фабрике и кренуо кући. 

Киша је и даље падала. Капљице су ми се сливале низ лице док сам пешачио дугим путем до куће. Није ми се чекао аутобус. Овако је боље. Глава ме је болела и пријао ми је ваздух. Таман сам почео да се губим у мислима, када ме звоно телефона врати у стварност. Хтео сам да га узвадим из џепа, али сам се сав упетљао и тек након што одзвони још једном, по последњи пут, успех да га извучем напоље. Погледао сам у њега, био је мртав. Вероватно празна батерија. "Ускоро ће позвати, знам." И даље сам ходао полако булеваром. "Зашто ме не зове?", упитах се наглас. Једно пет минута сам набрајао могуће разлоге, а онда погледах у телефон и поново добих потврду да је искључен. Убрзао сам корак и стигао кући за пар минута. 

Журно се пењем уз степенице до стана. Откључавам врата и прескачем преко сломљене кинеске вазе. Тражим пуњач, и налазим га поред компјутера...Стављам телефон на пуњење, и гледам у екран. Ништа. И тако, док чистим остатке порцелана, мислим о њој...Чекам њен позив. Овај дан је био ужасан, и ја сам то тек сада схватио. 

Телефон је зазвонио, јавио сам се. "Џо...ја сам. Недостајеш ми..." Занемео сам од среће на тренутак. А онда смо разговарали три сата о разним стварима: битним, небитним, глупим, смешним...О свему смо разговарали. Мој цео свет је стао у та три сата. Волим је, стварно је волим. И не знам зашто је отишла, рекао сам јој то. 

Пробудио сам се на поду моје загушљиве собе. Не знам како сам ту заспао, али ето - није ми први пут. Пришао сам прозору и запалио цигарету. "Све оно је био само сан?", помислих разочарано. Сео сам на столицу и седео дуго, дуго...Нисам желео да устанем. Нисам имао снаге. Зашто да устанем? 

Телефон је стајао на столу. Погледао сам у екран. Писало је: "Имате 1 пропуштен позив." Насмејао сам се, а онда сам устао и отишао да направим сендвич.

Прочитај

Црно и црвено

Било је лето и била је сама. Прелепа мала дамица са кратком црвеном косицом. Седела је близу воде и смешила се лепом животу. Један дечак, (у транзицији ка човеку) сав у црном и са огромним орловским носем, јој приђе. Уплашила се и многе мрачне мисли су протрчале њеном лепом главицом. И тако смишљајући како да клисне што даље од те страшне карикатуре, остаде ту још пар минута. Слушала је његове неповезане приче, смејала се и чудила његовом духу и начину на који је упловио у разговор...Смејала се, било јој је лепо са њим. Одлучила је да остане. 

Младић са орловским носем јој је нешто лепо шапутао. Црвенела је. Смешкала се. Прошетали су плажом. Њена црвена коса је сијала на његовом рамену. Његова црна рука ју је грлила. Двоје младих људи повезани неком невидиљивом нити. Она мисли да је то љубав. Он не мисли ништа. Допала му се и пришао јој је. То је то. У њему није било места за таква размишљања...Постојале су битније ствари о којима треба мислити. 

Пољубио је у чело, па у образе, и на крају у њена мала сочна уста. Допало јој се. Лагано је клизио руком преко њене танке беле ножице. Љубила му је врат...Скинула му је црну кошуљу. Задигао јој је кратку летњу хаљиницу и убацио га. Била је уска...Можда невина. Насмешио се и наставио, са посебном пажњом. Њен дах га је палио по лицу...Замагљен поглед и укрштена тела...Све је тако савршено. 

Пробудила се на плажи, мислећи да је сањала. Осећала се тако добро да је мислила да ће полетети у сваком тренутку. Али њена крила су постала тешка изненада...Поред ње је била догорела цигарета и кратка порука: "Морам да идем. Ово је од почетка била једна велика грешка. Сачувај ову ноћ и...Волим те."

Две године је долазила и тражила га. Две године није ни реч чула о њему. Као да уопште не постоји. И ове, треће године је дошла са истом надом и ентузијазмом да га пронађе. Није било важно колико ће јој требати времена...Знала је да га воли. Како то неко уопште може знати?!

Седела је на плажи, на истом оном месту где га је први пут срела, и одсутно гледала у даљину. Сунце је бежало ка дну, а она је плакала. Није више могла то више да задржи у себи, ту тугу и бол...Након пар јецаја зачу један познати храпави глас: "Плачи, али не тугуј. То је важно..." Подигла је поглед и угледала га како стоји, потпуно исти као пре две године, сав у црном и са истим оним орловским носем, и гледа је са неким озбиљним смешком. Потрча да га загрли, и он јој дозволи. Она му исприча своју потрагу за њим током ове две године, тугу и још штошта...И све то у једном даху. Он на све то дода једном успорено "знам." Како знаш, желела је да упита...Али није. Бојала се да не поквари овај савршени тренутак. Напослетку, моменат је био далеко од савршеног, али свако види оно што жели, па се иста ствар догодила и са њом. 

Сунце је зашло, а она је наслонила своју главу на његово раме. Њена, сада већ дужа, коса се лагано њихала на ветру. Говорила му је како пати, а онда он одједном полако и одмерено проговори: "Знаш, волим једну жену. И баш тако како си ти тражила мене, тако сам ја тражио њу. Само, видиш, ја знам и ко је и где је и све...Све знам о њој. Ти о мени не знаш ништа, а мислиш да ме волиш. Кажеш да патиш, а праву патњу ниси ни упознала."  Устао је, хитро зграбио неку заосталу флашу алкохола, и полио се њиме. Затим извуче шибицу из џепа и припали је. "Видиш, бол је овде", рече и стави прст на чело, а затим се запали. За тренутак се претворио у буктињу. Она је само немо посматрала шоу. Ускоро је било готово. Он јој се изгубио из вида, сав у пламену. Она је само седела и гледала у песак испред себе. Није осећала бол. Била је мртва, баш као и он. 

Прочитај

Чувар црног камена

- Добар дан.

- Добар дан.

- Дошао сам поводом огласа...

- Наравно. Дакле, желите да будете чувар камена?

- Да, жарко желим. Сви услови су више него добри, и спреман сам да се посветим послу. 

- У реду. Када можете почети?

- Хах? Зар ме нећете питати за препоруке, имам ли искуства или тако нешто?

- Не. Изгледате као частан човек. То је довољно. Примљени сте. Дођите на ову адресу за тачно сат времена. И будите спремни.

Још десетак минута сам збуњено стајао на сред, сада већ усамљене, просторије. А онда схватих да сам примљен. Нема више брига...Смејао сам се. Вратићу дуг Гилету Зеленашу, подмирити дуговања код Џоа...Све је коначно на свом месту, помислих. Погледах на сат и онда кренух на одређену адресу. 

Стигао сам на то место за нешто више од петнаест минута. И једно десетак пута сам проверавао натпис на кући и мојој цедуљици. Нема сумње, на правом сам месту. Била је то стара, оронула кућица још из времена пре последњег светског рата. Гвоздена врата на њој су ми још једном потврдила да сам на правом месту. Ушао сам унутра. 

Пар ходника препуних паучине и трулих подних дасака. Једна празна соба са столицом на средини. И напослетку, мали собичак из кога је допирало светло. Ушао сам у собичак, а у углу је стајао један човек. Рекао је да испружим руку и испружио сам је. Онда ми је на длан ставио мали црни камени, а ја сам само стајао, празног мозга. Чувај га животом, рече и изгуби се у неком од уских ходника. Нисам га добро видео. То ме је нервирало. Желео сам да упознам прошлог чувара камена, да га питам...Зашто је овај камен толико битан? Шта га чини другачијим од других? Шта?! 

Дани су пролазили, а ја сам само зурио у камен. Седим у старој пропалој кући преко дана, а преко ноћи спавам са каменом у руци и пиштољем под јастуком. Чувам га. Не знам ништа о њему, само знам да откад га имам, све је кренуло набоље. Уплате су редовне. Све сам дугове вратио. Имам пара и за жене. Више нисам пропали ратни ветеран. И то ме неизмерно радује. 

Седим у мрачној оронулој кућици. За пар минута ће бити помрачење сунца. Неће то бити баш пријатан призор на и овако сувише мрачном месту. Спремио сам се, укључио лампе...А онда је почело. Нико ме није контактирао откад сам узео камен. Посматрају ме, знам. И све док радим свој посао, све ће бити у реду. Насмејао сам се сласно свом добром животу. Смех је одјекнуо кућом тако јако да сам помислио да сам у некој пећини. Учинило ми се да сам видео неку сенку...

Нешто је кврцнуло у ћошку. Један пацов промакну...Па још један, и још један...За трен, преда мном је стајала армија глодара са гладним црвеним очима. Иза мене се зачуше кораци...Био је то човек сав увијен у крпе. Само су црне очи сијале на његовом једва уочљивом лицу. Стегао сам камен чврсто и осетио нешто чудно. Отворио сам шаку, а он је нестао. А онда сам уочио нешто како се креће под мојој кожом. Био је то он, камен, у очајничком покушају да се сакрије од својих душмана. Осетих јак бол у грудима и затетурах се. Стао је, коначно. И у свом том блаженству, поново угледах човека и армију пацова. Исколачих очи и брзоплето падох свом тежином на под. Пацови су стајали мирно око мене. Човек приђе и показа руком на мене. 

Један пацов ми је ишао уз ногавицу. Био је вероватно најмањи од свих. Лагано сам га отресао са себе. Малиша се поново поче пењати уз моју ногавицу, али ја понових радњу и он се скичећи скотрља. Би ми некако жао, и одлучих да га пустим да се попне на мене следећи пут. На тренутак сам заборављао на ужасност ове ситуације. А онда бих у тренутку схватио своју позицију, а потом је, подједнако лако, у тренутку заборавио. Малиша поново крену, и ја га пустих. Попе ми се на стомак и застаде. Очи су му сијале, толико сам могао да видим. Зажалио сам што сам му дозволио да се попне. Сада је већ касно. Одједном сви пацови заскичаше и он сумануто поче да ме гребе. Више сам обраћао пажњу на његов труд да се докаже, него на оно што чини мени. Поново ме савлада ужас. Схватио сам! Он копа, он копа! Почео сам сумануто да вриштим док су његове канџе кидале моје месо. Као да смо имали неки прећутни договор. Он копа, а ја вриштим. Тако је то било...

Осетио сам како се мигољи у мени, како кида месо не би ли што пре дошао до циља. А онда наједном све стаје...И поново почиње са невероватним болом који нисам могао да пропратим урлањем. Био сам сувише уплашен. Након пар тренутака, пацов се појави са црним каменом у зубима. Очи су му биле црвене. Човек у завојима га нежно узе, нешто прошапута, а онда зграби камен. Потом, држећи га за главу, запали му реп. Малиша је скичао горећи. Било ми га је жао док сам умирао. 

Седим у болници већ три године. Тужили су ме, и дужан сам јако много. Немам своје срце, машина ми пумпа крв. И не говорим од оног догађаја. Ускоро ће помрачење сунца...Мислим да сам видео неку сенку како промиче...

Прочитај

Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Прочитај