Једног лепог дана један ружан човек је слагао своју музику. Имао је стотине плоча...Не, не стотине - хиљаде плоча и десетине хиљада песама. Он је био помало лењ, за све остало, осим за сређивање своје музике. Његова усамљена велика кућа је мамила посетиоце предивним тоновима попут сирена које маме Одисеја....А он је био срећан када би сређивао своју музику. Није волео посетиоце, а стално су долазили. Повремено би пустио понеког у кућу, послужио га чајем и колачићима, ал' то само кад је добре воље. А често није био добре воље. Зидове унутар његовог дома су прекривале полице...свуда полице са плочама. Ретко који зид се још белео на јутарњем сунцу. Његово срце је била музика. Волео је музику, чак и сувише...Његова музика је била класификована по годинама настанка, абецедном реду, и на милион других начина...У тренутку је могао пронаћи плочу која му је потребна...међу хиљадама других. И био је поносан на себе. Истог тог дана, док је слагао музику слушајући лагану оперету непознатог аутора, неко је позвонио. Једном, полако и дуго. Нервозни ружни човек је отворио врата с намером да отера госте, али...На вратима је стајала заносна плавуша, са погледом који осваја. У њему прокључа крв, и уз благи смешак пусти је унутра. Ћутала је, и повремено би се, на неку његову сасвим обичну лепу реч о музици, громогласно насмејала. Мали ружни човек је отишао да пристави чај, а када се вратио...све је горело. Полице су пуцкетале, плоче су падале, плоче су крцкале...А ружни човек који је волео музику је гледао и плакао. По први пут у животу је плакао. Једва су га спасли из пожара. Није хтео да се одваја од својих плоча...Време је прошло, мали ружни човек је пронашао заносну плавушу ђавољег погледа и...
Мали ружни човек је слагао своју музику на свом новом лаптопу, уз савршену ноту заводљиве виолине.
Мали ружни човек је слагао своју музику на свом новом лаптопу, уз савршену ноту заводљиве виолине.