Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

9. фебруар 2011.

Човек који је слагао своју музику

Једног лепог дана један ружан човек је слагао своју музику. Имао је стотине плоча...Не, не стотине - хиљаде плоча и десетине хиљада песама. Он је био помало лењ, за све остало, осим за сређивање своје музике. Његова усамљена велика кућа је мамила посетиоце предивним тоновима попут сирена које маме Одисеја....А он је био срећан када би сређивао своју музику. Није волео посетиоце, а стално су долазили. Повремено би пустио понеког у кућу, послужио га чајем и колачићима, ал' то само кад је добре воље. А често није био добре воље. Зидове унутар његовог дома су прекривале полице...свуда полице са плочама. Ретко који зид се још белео на јутарњем сунцу. Његово срце је била музика. Волео је музику, чак и сувише...Његова музика је била класификована по годинама настанка, абецедном реду, и на милион других начина...У тренутку је могао пронаћи плочу која му је потребна...међу хиљадама других. И био је поносан на себе. Истог тог дана, док је слагао музику слушајући лагану оперету непознатог аутора, неко је позвонио. Једном, полако и дуго. Нервозни ружни човек је отворио врата с намером да отера госте, али...На вратима је стајала заносна  плавуша, са погледом који осваја. У њему прокључа крв, и уз благи смешак пусти је унутра. Ћутала је, и повремено би се, на неку његову сасвим обичну лепу реч о музици, громогласно насмејала. Мали ружни човек је отишао да пристави чај, а када се вратио...све је горело. Полице су пуцкетале, плоче су падале, плоче су крцкале...А ружни човек који је волео музику је гледао и плакао. По први пут у животу је плакао. Једва су га спасли из пожара. Није хтео да се одваја од својих плоча...Време је прошло, мали ружни човек је пронашао заносну плавушу ђавољег погледа и...
Мали ружни човек је слагао своју музику на свом новом лаптопу, уз савршену ноту заводљиве виолине.

8. фебруар 2011.

Чудан сан

Сањао сам ноћас један леп сан. Сањао сам како спавам, немирно се преврћући по кревету. Све нешто лоше сањам, никако да дођем себи. И онда дође она...горска вила црне испреплетене косе и пољуби ме у чело, онако полако и нежно. А ја се све нешто смешкам у сну...онако, врх. И све 'оћу да се пробудим, ал' ми не иде. Да се пробудим, да је видим...да знам да је стварна. Ал' не могу. И тако...једва се ја некако пробудих у сну, ако ме капираш...И видим нема је, немам ништа на челу, нигде ништа...осим једне дуге црне власи на мом јастуку. Опет је била ту, а ја је опет нисам видео. Снуждио сам се сав некако. И док све то сањам, осетих како ми се приближава, како се надвија над мене, како ми нешто лепо шапуће, и онда, на крају, одлази. И опет сам хтео да се пробудим, овај пут стварно, али нисам могао. Тако сам жарко желео да се пробудим, ал' ми није ишло. И тако, мучио сам себе да бих се пробудио скачући са зграда, пропадајући у поноре, дозвољавајући ватреном бику да ме удари, уништи...Ништа није помагало. А онда, након неколико дозивања и дрмусања, сестра ме пробуди, а ја скочих као опарен из кревета. Будан. Коначно будан. И легнем, мало да се смирим, у самоћи и тишини...Онда угледам опет ту дугу црну влас на мом јастуку...и помислим: "Шта ако све то није био само сан?" Онда је ставим у један мали ћошак сточића крај кревета...Тамо су биле још три такве власи. Увек је остављала по једну, да бих знао да је ту...да бди нада мном. 

Засновано на истинитим догађајима које сам проживео пре пар часова. 

7. фебруар 2011.

Један сусрет, једно парче неба и једно кајање...

Враћао сам се из лета, сасвим стандардног, орловског. И угледах је...око моје дубоко види све. Ходала је у хаљиници од свиле, а лице јој је било као у анђела...Да, да...Наравно да није било тако. Враћао сам се, као што рекох, из лета, скитања по белом свету у потрази за знањем...И угледао сам је. Надвила се над мене, и обасјала ме попут сунца. Била је то нека специфична лепота...црне очи као мрак, црвене усне као жар...црне старке доле, један пирсинг горе...лепи осмех на беломе лицу...Некако, слободна...тако бих је назвао. У слободи је лежала њена лепота. Имала је поглед који се заробити не може...додир небески нестваран...имала је све. Све за мене. Остали нису видели ништа посебно у њој. Била им је одвратна, секташица и слично...чуо сам их како шапућу. А знао сам већ напамет речи тих злурадих шапутања. Гледао сам је...и гледао...и гледао...И ћутао. Ја, који сам увек могао, чак и најлепшим девојкама да кажем све...Ја сам ћутао. Срце је јако тукло, покушавајући да провали тамницу саткану од крвавих жила и белих костију...Желело је да буде слободно. Слободно, попут ње. И лаганим покретима додирујући јој ручице крадом...крао сам слободу. Њен мирис, мирис бунтовништва, отпора...опијао ме је. Слудео тотално. Њена коса, њена прелепа црна коса је ширила тај мирис километрима у даљину. И тако, запечаћених усана и погледа који је тражио њу, само њу, полако заврших свој лет...На тренутак сам је изгубио из вида, само на тренутак...а она је нестала. Срце је плакало, кости су болеле, крила су отежала. Нисам више краљ неба, нисам уловио слободу. Али, али...ако се једног дана поново сретнемо...сигурно хоћу. 

Митоман

Сад сам рекао на Вукајлији да сам фин младић, и још понешто...а онда ми једна Вукајлијашица рече: "Ма то не постоји, то је само мит."  И ја се замислих...

Пробудио сам се у соби три са три, један зид оронуо, други сасвим бео и чист, јер је донедавно био скривен неким огромним плакаром. Плакаром кога више нема. Тај плакар сам продао, да бих купио...да бих купио шта? Нову тастатуру, јер сам уништио стару. А стару сам уништио услед свраба проистеклог из шавова, конаца који желе да изађу из сраслог меса. Тај свраб је једна тотално неприродна ствар. Осећао сам га од самог почетка мог постојања у овом свету. Под "овим светом" мислим на интернет, ђавољу ствар која чини милијарде људи срећним. Један од тих људи је и Митоман. Да, управо он. Он је некада био и неко други, а не само мит. Некада је  Митоман био само фаза, нешто пролазно, звер у коју би се Јанко претварао на пар сати, а потом би поново постао Јанко. Јанко је био један незадовољни дечак. А можда и није. Откуд знам. Углавном, преко дана би био Јанко, а преко ноћи Митоман. А онда је га је прогутао мрак. И то је тако трајало, и трајало. Жена га је оставила...другови напустили. Није одговарао на позиве...Није плаћао рачуне. Није радио ништа, осим...Паа, постојао је. Митоман је стамено стајао на сред те велике ливаде зване интернет, препуштен борбама мисли, и затвореним ложама срца свог. Митоман  је тукао, Митоман је убијао. Све рекорде побијао. Писао сваки дан, по цео дан. Био добар, био стварно добар. Више га нису интересовале земаљске ствари...није јео, није се купао, није излазио из свог малог брлога...није живео. Није стварно живео. Живот је провео у свом малом свету, остављајући траг...Паа, траг на одређено време, док не дође неки нови Митоман, неко још бољи, још уморнији, са још већом жељом за бежанијом од окрутног света. Онда је, са последњим трагом његовог постојања који спраше кише бољих слова, нестао Митоман...Митоман је постао мит, легенда за коју нико са сигурношћу не зна да ли је постојала. Осим...

6. фебруар 2011.

Јебени птеродактил

Кренем ја до банке да платим харач, седнем у моја нафурана колица и, наравно, кренем. Возио сам триста и нешто преко ограничења. Било кул. И онда наиђем на неку гужву на семафору, а мали цига то искористи да ми очади шоферку. А ја наравно, као сваки захвалан возач, тутнем му стотку само да не брише више. Возим даље, баба ми се бацила пред ауто, сва срећа што имам оне аутоматске кочнице, па је мој авион сам закочио док сам гледао тв. И тако...
Таман скренем лево од парка, кад оно тамо, пљачка. Ништа, продужим ја поред те банке, контам неће имати да ми врате кусур, и зафурам се ка следећој. Улетео сам под ручном десно од парка. Било кул. Само што ми се накачила три комбија пуна специјалаца на врат. Мислили ваљда да сам пљачкаш. Возим ја тако, а возе богами и они. И ја узмем и скренем код парфимерије, и ушетам у банку. Нека плава накарминисана службеница ми је изгледала сасвим уљудно, па сам се упутио ка њој. Правац на њен шалтер број 8.
"Добар дан."
"Добар дан."
"Ја бих да платим харач, па да идем."
"Ох, месје Јанко, харач за овај месец износи неколико много пара."
"Ох, мадмoазел, ви знате моје име. Предивно."
Дадох јој неколико много пара, и више него што треба и рекох: "Сасвим је у реду. Лепи сте ми мадмoазел."
Изашао сам из банке, и запутио се према мом нафураном најскупљем аутомобилу, аутомобилу који треба да има душу кол'ко је скуп. Прилазим полако, гледам га онако сјајног, финог, мог. И онда одједном, из ведра неба, долеће птеродактил и покупи моју сјајну бебицу. Ја онако, у неверици, гледам...И онда се сконтам, и крећем да трчим за њим. Трчим кроз мале уличице са парчетом неба изнад, и маленом тачком високо горе која представља то одвратно створење, тог лопова, који ме је одвојио од мог лепог аутића. Узимам бицикл једном малом клинцу и јурим за психопатом који краде мој ауто. Мој ауто, пичка му материна! Још оне мале педале, па ми ноге спадају и изломих се жив. Последње што сам видео је да се она птичурина, лоповска птичурина  која је украла мој сјајни нови ауто са душом, упутила ка старом млину изван града. 
Пробудио сам се на сред улице без сата, пара, кошуље и златног зуба.  Сад ћу да ти јебем нану нанину, рекох и потрчах ка старом млину изван града. Стигао сам тамо после четири сата трчања, пузања, и псовања. Провирио сам кроз једну малу рупицу, и видео ужасну слику. Птеродактил, баба која ми се бацила под ауто, мали цига и плавокоса шалтеруша су продавали аутомобил непознатој особи у сенци. Задовољно су делили неке силне многе паре. Улетео сам унутра и бацио се на главато чудовиште што ми је украло бебицу, а потом је и продало. Једва се спасао, захваљујући малом циги који ме је ујео за глежањ. Тукао сам се са њима, а они су се смејали...
Нашао сам се, сав уредан и чист, у постељи. Плакало ми се. 
"Драги, ох драги, жив си!"
"Бејб, шта ћеш ти овде?"
"Па дошла сам чим сам чула шта ти се десило."
"Изненађен сам бејб...ниси хтела да ме видиш од развода. И где ми је ауто?"
"Ех, драги, пусти сад то, битно је да си ти добро. Који ауто? Ти немаш ауто."
"Како немам? Имам бре, ауто, најскупљи на свету, па возио сам те у њему, зар се не сећаш?"
"Бунцаш драги, бунцаш. Ти немаш ауто. Возили смо се у таксију раније...док си још био познат писац. Сада не бисмо ни то могли. Идем драги. Чувај се", рече и пољуби ме у образ.
Запитао сам да ли уопште имам ауто? Сан? Да, да...мора да је све био сан. Птеродактили су изумрли пре пар милиона година. Био сам некако потиштен, што ништа од тога није било стварно. Нешто ме је заболело када сам покушао да се померим. Склонио сам прекривач, и приметио трагове зуба на мом глежњу. Лепо, рекох са осмехом. Потом сам чуо кључ како се окреће у брави мог фенси аутомобила, а затим и смех који је умногоме подсећао на бејб.

5. фебруар 2011.

Смакнуће читавог једног света

Ноћас је био ремонт на Вукајлији. А ја сам то искористио да размислим...Са мислима о паклу гледам сав онај напаћени свет како је похрлио на ђавољу мрежу. И онда, слушајући ужасне крике напаћених душа док чекају поновно отварање капија Раја, запитах се...

Јутро је, будим се мамуран, са великом црном рупом на лобањи. И осећам се некако труло. Нико више не вришти. Нико не плаче. Смак света је дошао и прошао. Трчим кроз тунеле, а тунели се продужавају. Видим светло на крају, али ми стално измиче. И онда се бацим ка светлу, и одједном...падам, губим тло под ногама, пропадам, умирем. Две мале огреботине, само. Устајем, отресам прашину, и гледам делиће разорених мисли, уништених дела, и пропалих душа. Прошао сам поред крвавог клошара који је јео, који је јео...малу девојчицу. Ништа, јебеш га, криза је.
Шетао сам даље, и видео клинца како јури Мићуна кроз неку гареж. Ухватио сам клинца и бацио га пет метара кроз ваздух. Није се мицао после. Затим сам узео Мићуна. Није имао црну рупу на глави. Уствари, нико је није имао, само ја. Кул. Отишао сам до оближњег кафића и узео једну од ретких очуваних столица. Некако сам се извукао из сивих рушевина и ставио је на сред ауто-пута. Један галеб се приближавао великом брзином покушавајући да ми ископа око. Измакао сам се у последњем моменту, сломивши столицу у паду. Галеб је зграбио оног клинца што је јурио Мићуна, и винуо се у небо. Погледах мог мачка, и видех да он спава...увек је био такав. Живот је пролазио поред њега, а он је спавао. Будио се само када треба да се једе. Вероватно је зато био тако дебео. Устао сам, и држећи Мићуна попут бебе, кренуо улицама без краја. Ходао сам, гледао...Мрачно је било, увек мрачно. Једва да се примећивала разлика између дана и ноћи. Изопачене очи су светлеле из мрака. Навикао сам се...Прошао сам поред старог торња са сатом на себи и приметио да је време стало. Један део времена је чак био откинут. Лепо, помислих,  овде ћу живети вечно. Мићун је и даље спавао, повремено се протегнувши, чисто да знам да је жив. Црна рупа дома мог се ширила...Уплаши ме то помало. Ал' онда...преживео сам смак света, преживећу и ово.
Ушетао сам у једну зграду, наизглед читаву. Имала је чак и прозоре. И све што сам видео је огромна чистина, са малим човеком у ћошку. Приметио сам да држи Библију у рукама. "Не помаже то рођаче", рекох, "Али дај да се помолимо." Након молитве, устао сам и кренуо даље. Он се и даље молио. Шетао сам. Не лутао, него баш онако, лепо и полако шетао. Дилер цигарета се рве са лавом код старе тврђаве, где је некад био зоо-врт. Било је чудно посматрати силуете како плешу кроз мрак, канџе које пролазе кроз картон, тканину, и месо, на крају. Гомила цигарета расута по блату. Само то је остало. Жена вуче крвавог човека кроз, некада, најпопуларнију улицу у граду. Мачка је брижно преносила своје мачиће у неки нови брлог преко улице. Мала камила је трчала, а за њом три крволочна пса. Дрвеће се ретко виђало. Видео сам те како спаваш у дому свом, у чистом и топлом кревету. Тебе смак света не дотиче. Стакло те дели од ужасног света. Било ми драго. Лудило је обузимало свет. Мањина је постала свет. Сиво небо је било Рај. Нешто најбоље што ти се могло десити је било да када се пробудиш угледаш - сиво небо. И тако, јурећи неку патку са искривљеном виљушком која је имала један и по зуб, ударих у бандеру и улична светиљка засија. Чудо, испрва помислих. И престадох да толико пажње да поклањам околини. Размишљао сам, након вечере.
Ипак сам уловио ону патку, ал' нисам имао ватру, па смо ја и Мићун поделили месо по имену Бети, некадашњу припадницу зоо-врта, братски, по заслузи. Одлучио сам да кампујем испод уличне светиљке, једине на свету која ради. Године су пролазиле, уловио сам чак и оног лава. Млатнуо га пар пута о зид, а потом нахранио нас, и обукао. Црна рупа на мојој лобањи је поново порасла. Онда су једног дана дошле рушилачке војске Апокалипсе. Не, нису били јахачи, биле су то металне звери. Трчао сам, бежао...сакрио се у неку рупу на пар дана. Отишли су. А ја сам се вратио до светиљке, није сијала. Суза ми склизну низ образ, а ја се полако окренух и наставих лутање.
Жеља за миром ме је изједала, па сам сишао у катакомбе испод града. И онда, сасвим случајно, саплетох се и падох на меку траву. Права, мекана зелена трава. Трачак сивог неба се видео кроз отвор изнад мене. Њен прозор, прозор који је чува од овог света, се такође лепо видео кроз једну рупицу на источном зиду овог лавиринта. Лепо је овде, помислих. Затим сам сео на мекану траву дома мог, и написао ово. Мићун је мјаукнуо, гладан. Мали дебели пацов је промакао, а велика црна рупа је расла. Прогутаће ме једном. Насмејао сам се. О да, поново у мом свету. Свету малих чуда и великих звери.


Посебно се захваљујем Lowlanderu на подршци. Вратио сам се, а нисте ни приметили да ме нема.

Ништа.

Написао бих нешто, али не знам шта. Пет недовршених текстова ноћас, ниједан прави. Ниједан да опише како се осећам. И тако. Одох да спавам. Можда једног дана објавим понешто. Можда објавим све. А можда заувек сачувам тајне вирова мојих мисли, и одем преко са кључем у зубима. Можда је и боље тако. Хеј, види ме што сам се расписао. Али ово писање је потпуно небитно, јер ја много кажем, а ништа не кажем. А понекад кажем све у једној речи. То је уметност. Јесте, то отворено кажем, без лажне скромности. Рећи нешто, а не рећи много...Рећи све, а не рећи ништа....Не рећи ништа у четири тома написана...то је уметност. То не може свако. И онда, тако...батерија на топу ми се празни, а и моја је при крају. Нећу ни стићи да објавим ово ништа, вероватно ће ми отићи у хибернацију. Хибернација - то је кул. Заспиш, и спаваш....спаваш....спаваш....спаваш...

3. фебруар 2011.

Параноја

"Види цвет, али он може да процвета у џиновску секвоју и убије нас."
"Кул."
"Јес' ти дрогиран човече? Иди закључај врата. Шта ако неко види да је откључано, па нам упадне у стан и побије нас све. Те серијске убице само то чекају."
"Јесте, 'оће они тако некада."
"Дабоме да хоће, него шта! И немој да пијеш то пиво, ја сам чуо да пацови скачу по јечму, шта ако добијеш неку неизлечиву болештину?"
"Да, то би било кул. Можда и умрем само да те више не слушам."

"Ћао, ја сам Јанко."
"Ћао, ја сам Параноична."
"Кул. Шта пијеш?"
"Не пијем, може да се деси да ти чаша пукне таман кад почнеш да пијеш, па да се озбиљно повредиш."
"Кул. У коју школу идеш?"
"Не идем. Поред школа пролази много аутомобила, и неки би могао да ме убије. Зато не идем."
"Побогу, шта радиш онда овде, у кафани, у два ујутру сама? И поврх тога, још и причаш са незнанцем?!"
"Волим акцију. Прави сам адреналин џанки."
"Кул. Одох до напоља мало, сад ћу се вратим."

Сутрадан је непажљиви Јанко четири пута опљачкан и двапут убијен. Једном је на њега пала џиновска секвоја, а други пут га је убио његов Мићун забивши му канџу у око. 

2. фебруар 2011.

Одисеја

Све у свему, мој живот је добар. Бољи. Најбољи. Најгори. Гори. Лош. У једном тренутку гледам себе, џукца који се ко зна куда смуца...Гледам себе како пишем. Гледам себе како причам небулозе. Наједном ућутим. И тако...ја нисам ја. Капираш? Све у свему се сведе на мене, само мене, како седим у хладној соби и слушам сат како куца. А онда видим себе, након овог чудног, да не кажем апстрактног дана, како испијам вино у светлој атмосфери дневног боравка. Тотално ван свих токова моје стварности. Ненавикнут ни на шта. Једем мортаделу. Морте - хм, шта ли је умрло да бих ја сада преживео? Нос ми цури, а ја га бришем са четири листа убруса које откинух јуче, а који, упркос својој слабашној грађи и структури, грчевито се држе у живахном стању, грцајући у слузи. Такође запамтих један поглед, поглед који ме некако посече, постављен уз загонетан осмех девојке са минђушом. Неподобан, то је говорио тај поглед. Други поглед је говорио: "Добар си, диван, али ниси довољан." А трећи ми рече: "Читаћу те и даље, искрено ми је драго." Ти погледи су сасвим јаки били, и помало говорили, а ја сам сам допуњавао. Знам да ће се ти погледи овде пронаћи, па сам решио да прикажем моје виђење те наше стварности, па нека грешим. Грешка - то би било тако добро, тако супер. Човек који никада нигде није трчао, оптрчао је град. Одисеја, одисеја! Стаза трња или стаза орхидеја? Пијем другу чашу, ништа посебно. Зовем један број, заузет је. Нико се никада јавити неће. Свако јуче исече човека, а ледена крв на сунцу блиста. Ко тражи - пронађе. Ко лута - залута. Живот - то је само нова Одисеја...

Трговац

Маглом кроз векове. Сео ја на бициклу, и отишао да јурим сосе. Младе, једре, ихх...видиш, имао сам један мали проблем. Кад год бих заспао, пробудио бих се негде другде. У почетку је било фино и узбудљиво...а онда сам почео да пијем брда кафе како бих остао у том неком свету, који ми се допао, још који тренутак. Али, увек на крају заспим и онда...оп, ето ме на неком мосту, хоћу да скочим. И дође  неко фино чељаде са прелепим окицама и каже: "Марко, силази одатле сместа!" И ја сиђем, шта ћу. Не знам ни ко је Марко, ни ко је она, ни шта ћу на сред моста. Отишли смо кући, волела ме је. И онда бам, неки непријатан осећај влаге, и пробудим се везан, седећи на столици, сав крвав и изубијан. И наравно, мокар. Залише ме, да процветам, к'о цветић. Један огромни ћелави Мексиканац је нешто брбљао. Ни реч нисам разумео. После је други питао где су паре, а ја нисам знао о чему прича. Мада, већ сам навикао, опуштен сам постао у тако тим ситуацијама. Таман ми прислони пиштољ на чело, кад упадоше специјалци и ја остадох жив. Сад сам се звао Хуанес и био сам неки жестоки коцкар. Таман што сам купио неку нормалну одећу и ауто, наслоних главу и...Динг! Седим у авиону, поред терористе са педесет кила експлозива на себи. И још једно пар тона иза нас, у делу за пртљаг. Крене он нешто да ми вришти, евидентно дрогиран, а ја лепо падобран мени на леђа, шаку њему на образ, и одох да живим. Пар сати. Мрзео сам све то, више ми није било узбудљиво...Нисам успевао да склопим слику како је све почело, све док нисам срео мог доброг друга који је умро пре пар месеци. 
"Хеј Јанко, јеси то ти човече?"
"Јесам, а ко си ти?"
"Ма ја сам Сале, твој ортак, човече. А црнац сам зато што...", и објасних му све укратко. Поверовао је. 
"Извини Јанко, али ја сам чуо да си умро."
"Замало", рече он, "опаки су ти возови."
Упитах га да ми помогне, да сазна зашто ми се ово дешава? Рекао је да зна. Он зна, помислих. Како зна? Запалио је цигарету, и отпочео:
"Чуј мали, увалио си се у гадан сос. Потписао си пакт њим. Продао си му три четвртине душе да не би умро од тумора. Опак си ти трговац тада био, а види се сад... сада сваки дан умиреш од сна. Ставља те у тела душа које је већ узео. А теби не да мира...никад га нећеш ни имати. Продај, тако је најбоље."
"Не могу више овако, не могу. Продајем, нек узме све...само нек ме пусти да проживим још пар година, ову младост, па нек ради са мном шта хоће", рекох у једном даху, и осетих неко ослобођење. Баш сам слабић. И тако...возао сам једну сосу на бицикли док сам размишљао о свему томе. Мала душа, срећна што је ту.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren