Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. децембар 2012.

Црвена плава црвена

Искреност је ствар коју највише ценим. Ја сам Митоман, побогу, потражите на интернету шта то значи. Верујем у своје приче. Трудим се да живим своје приче. Слажем се, то је потпуно имбецилно, али шта да човек ради на овом досадно сивом свету? Мало маште и можеш си створити било шта. Тако то код мене функционише. 

Седи ми мала у крилу и говори - са њим сам се и са њим сам се, а са њим ћу једног дана.... Она је лоша. Не фолира. Погледа ме у очи и каже - очајан си, када сам заиста очајан. Исто тако ми каже - добар си, када сам добар. Комплетна искреност. Поруке се своде на - када и где? А састанци на седење на неком месту и гледање у очи или у неку удаљену тачку и причање. Ја причам, када завршим, онда она прича. Причамо. И још понешто.

Колико је грдно када нађем неку фантастичну мачку и форсирам је до граница у жељи да је видим како пуца, како се претвара у бичарку, желећи да видим оно најгоре у њој ни сам не знајући зашто... И онда тако, с времена на време наиђем на неку одговарајућу даму и све се одвија као у бајци... све док јој не споменем љубав и мене у истој реченици. Онда постају але. Држање хладно, речи као жилети, а текст идентичан код свих. Не знам да ли је мој его толико велики да мислим како се све ложе на мене или се заиста ложе на мене и надам се да никада нећу ни сазнати, јер оно што додаје ноту занимљивости је управо то вечито питање...

Занимљива ми је та игра лажи којом се сви служе... Код мене је то некако ишчашено. Потпуно сам искрен према људима када им говорим шта мислим о њима, потпуно сам искрен када одговарам на питања која они постављају мени, али сам тотални лажов када постављам питања сам себи. Мислим да ћу једног дана, када одговорим искрено на питања која постављам себи схватити да свет нема смисла, да сам тако обичан и просечан и скочићу са неке високе зграде и постати мрља у историји... Но, надајмо се да тај дан никада неће доћи. 

Ма колико лажљивице биле занимљиве, увек ћу радије седети са лошом, али искреном. Оне су као бедем, ослонац који добро служи и вечито греје... Када бих трансформисао једну од оних лажљивица којима се допадам у искрену бичарку која би умела да ме воли, био бих најпознатији научник на свету. Наравно да се то никада неће десити. А ако се и деси, нећу никоме рећи. Чуда се дешавају само једном. Одређеним људима. Остали, попут мене, могу створити понеко. Али када би се то десило... Заиста бих почео да верујем у чуда. Верујем у Бога, али такође мислим да га боли курац за нас. Повремено сврати, оправи штогод и продужи даље. Не ствара чуда, не трипујте се.

Искрен да будем, појма немам ни шта сам вам рек'о ни што сам вам рек'о. Ваљда вам верујем. И баш ме брига. Могао бих да смањим вулгарност у мојим текстовима. То управо чиним. Мада, искрено, боли ме курац за смањење вулгарности. Ко не воли нек шета. Брате. Спавам. Ако ускоро не заспим скапираћу да је овај свет бесмислен и да сам тако обичан... А онда ћу покушати да попијем плаву пилулу и заборавим све... Морате ме спречити у томе. Сувише сам вредан да бих трунуо у сновима... Црвена је спас.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren