Све је исто... Ламперија је црвена и кревет шкрипи и сат куца... Плаво око телевизора говори да је он и даље ту и да је и даље жив... Али нешто се променило. Не могу ухватити своју сенку више, умрла је или сасвим ишчезла, не знам... Можда сам умро и ја, па зато немам сенке, али капирам да и мртви људи имају сенку, чак и мртви људи који ходају имају сенку. Што ме доводи до закључка да сам се повампирио.
Лук не једем, никад га ни јео нисам, а цркву и крст свети поштујем и волим... Поштовао је и волео и Дракула пре него што је гекн'о. Имао сам сребрну огрлицу једно време, али сам пре пар месеци приметио да ми смета и скинуо је. Сунце сам мрзео свих лета које сам проживео. Све је ту. У курац. Повампирио сам се. Само... Јебеш га, чак и као вампир сам социјално неприхватљив. Мрзим друге вампире. Мрзео сам вампире одувек. Ш'а кој' пенис зуби и локање нечије крви. Нема шансе. А вампирице или макар изгубљене тинејџерке у покушају повампиривања су ме плашиле. Грдно су ме плашиле. Волео бих да сретнем неког повампиреног. Чисто да разменимо искуства. И да ми каже куд да идем и шта да радим овако повампирен. Контам да има неку сврху.
И тако лежим и слушам Чајковског, а сенка се не враћа... Сећам се када сам је чврсто држао у својим рукама, када је била опипљива и жива, када се мењала и лебдела свуда унаоколо, када је постајала убица или романтик, слика или вино, када је стварала најстварније приче које сам икада замислио и написао, када ме је спашавала од свих заморности малограђанштине... Недостаје ми моја сенка. Овако повампирен не могу чак ни честито да умрем, не могу да дозволим жељи да ме савлада и скочим са највише зграде у граду, јер неће имати смисла, пробудићу се састављен и жив, јер сам већ мртав и као такав не постојим и не осећам свет као што то чине они који се не би саставили када би звекнули на плочник са тридесет и другог спрата. Тужно је бити сабласт.
Зидови су хладни, а Бог не опрашта... Све је маркетиншки трик. Можда бих требао бежати, бежати и само бежати... Бежати на крај света, а са краја света у пакао...
Можда ова моја повампиреност има неке предности. Постојаћу кроз вечност, све док се не нађе неки фанатик са сребром, крстом и светом водицом... Или нека фем фатал, свеједно...Нећу морати постати писац да бих осигурао своју бесмртност, биће довољно да се клоним црквењака и ултра десничара...А све те жене, љубавнице, кокете, вина, сиреви, музичари и мајстори уметности који ће се тек родити... Ето, још једна мана повампирености, изгубио сам оштрину и почео да верујем у љубав и уметност, какве којештарије...
О Боже, дај ми један ђир у твом свемирском царству које мирише на лаванду... Немој ме патити овде. Врати ми моју сенку и останимо ортаци какви смо до сад били. Ђаво је мала маца за нас, покоримо свет заједно, да, свет над којим си изгубио контролу...
0 коментара:
Постави коментар