Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. децембар 2012.

Деда Мраз је био хипик

Седео сам на ве-це шољи. Чиста, бела и хладна. Такав сам био и ја. Мислио сам да ће се нешто променити током година, али није. И даље сам био најпопуларнији скот који је ходао куглом земаљском још од Исуса. Технички, ја ретко ходам земљом, јер се као прави шеф и господин који јесам углавном возим. Дохватио сам прво писмо из џака који сам држао у купатилу за случајеве нужде, међутим... Било је розе и мирисало је супер, па сам одлучио да се позабавим још мало у тоалету и прочитам га. Дивота. Обрисао сам се, навукао панталоне и изашао напоље да прошетам један круг по постројењу. Миџити су радили ужурбано, можда звучи смешно, али ми смо одувек били озбиљна фирма, фирма која испоручује на време и по заслузи... 

Напунио сам каду и мало лежао у њој, а онда сам позвао три патуљасте жене да ме истрљају. Био сам фаца и био сам вољен и био је то добар живот на ниским температурама које сам фантастично подносио. Онда сам се обукао, ставио своју надалеко чувену капу и кренуо на пут. Прича о екстравантности коју поседујем наравно да није била тачна, санке су вукли керови, а хиљаде миџита се утркивало са мном, носећи све те поклоне... Погладио сам браду и пригрлио малену мачкицу која ми је током године решавала коресподенцију са милијардама поклоника убеђујући их да не постојим. 

Мрежа андерграунд веверица је вршила дистрибуцију поклона за неваљале девојчице и нормалне дечаке који имају потенцијал да израсту у необичне ужасе током само неколико година. Ушао сам у једну зграду, попео се на трећи спрат и позвонио. 

- Добар дан.
- Добро вече.
- Господине, јесте ли ви Милица?
- Не. 
- Дивота! Можете ли је, молим вас, позвати на трен.
- Не могу.
- Сто посто је опет лепа. Па је кријете. Мада, ви је једино не кријете од оне продавачице Марлбора са ћошка. А требало би. Цигаре су штетне.
- Моја Милица не пуши. 
- Па пропушиће. Од нервозе. Јер нема момка. Тако сам ја једном... Било је ужас. И дан-данас гризем нокте и сав сам жут.
- Па добро човече, да л' сте ви нормални?
- Дакако. Него сам донео само поклон Милици, па да идем.
- Па остави га код мене и иди.
- А не бих ја. У питању је осетљива ствар.

Након два сата разговора са господином татом, ушао сам. Те године је Милица добила најбољи поклон икада. Смувала се са мном. А ја сам остао најпопуларнији лик још од Исуса. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren