Седео сам, цевчио еспресо и покушавао да проникнем у њену душу. Изгледала је елоквентно, мајко, са деколтеом који је наслућивао груди које би савршено стале у моју шаку и косом које је било свуда и много. Изгледала је као минус, и сам сам био минус, а сви знамо шта се деси када се два минуса споје - настаје плус. И тако, док сам се бавио анализом њене психо-физичности, тридесет и шест минута је протекло поред нас, а још се нисмо смували. Почео да се питам да ли је све у реду са мном, пошто са њом очигледно није било.
- Мала?
- Да?
- Ми ако се не смувамо вечерас нисмо ништа направили.
- Нећемо се смувати.
- То све кажу.
- А јеби се.
У курац, имала је те велике очи и могла је солидно да ме трипује само седећи тамо и трепћући и не слутећи каква се шизика одвија у мени.
- Ми смо, мала, фантастични. Смак света чека само ми да се смувамо, па да отпочне.
- Добро си ми рекао. Онда се нећемо смувати и мир у свету.
- Хоћемо.
- Нећемо.
- Хоћемо.
- За петнаест година. Кад проживим мало.
- Сад.
- Не.
Био сам на центиметар од ње, али је вешто избегавала сваки покушај обљубе. Свет се чинио бесмислено мртвим док сам зверао у њу. Игра се наставила још читавих сат. Она и моје руке на њој, око ње, свуда, али од пољубца ништа. Било је момената када сам покушавао да је собалим применом обрнуте психологије - ништа.
Идемо кући, рекао сам. Гледали смо се. Гледали се. И још мало се гледали. Не знам да ли је време стајало или сам био дрогиран, али смо се до'ватили. И бураз, било је моћно. Свет је ћутао моменат или два, а онда је све почело да се распада. Комета је љуљнула, а ја сам је само погледао и изустио - рекох ти. Фантастични смо.
0 коментара:
Постави коментар