МкЏ на Северном полу

"Мислиш ли да некоме недостајемо?", упитао је Мали кер. 

Да, познавао сам кера који говори. Звао се Мали кер Џо и био је отприлике две трећине моје висине. То не значи да сам ја био мали, већ сасвим супротно - он је био велики. У чему је трик, питаш се ти? Сам је себи наденуо име, јер је био велики фан Холивуда, уз ноту интелектуалног нихилизма који га је прожимао од репа до њушке још од онда када је погледао свих шест стотина епизода "Праве љубави". Био је велики кер, можда и највећи икад, али се опет називао малим, јер је сматрао да нико на свету не заслужује титулу величине, нарочито узимајући у обзир колико смо небитан делић свемира. 

"Не знам. Надам се да да." 

"Верујеш ли у Бога?", упитао је Мали кер Џо кезећи се.

"Верујем."

"А верујеш ли у глобално загревање?"

"Не."

"Е па, можда би требало. Санта се топи."

Погледао сам у правцу његовог погледа и заиста угледао како се лагано одваљују делови снега и леда у воду. Мали кер Џо је поприлично личио на Скуби Дуа, с том разликом да је био нешто црњи око њушке и око очију. Такав изглед му је стварао проблеме, јер је вечито изгледао као кер коме не можеш веровати, а када би проговорио тек онда је отклањао сваку сумњу да је кер коме не можеш веровати, јер керови, јел'те, не говоре, макар сигурно не шест светских језика. Тебе сад вероватно интересује где смо. Плутамо на санти леда. То већ знаш. На неком од северних мора. Небо је шарено и зелено и црвено и још увек не постоје дан и ноћ, што значи да само још увек на старом северу.

"Можда би требало и да се помолиш том твом Богу."

"Одјеби догу", кажем и запалим цигару.

"Волео бих да смо сада на некој плажи и да јурим и отимам женама торбе..."

"Ја бих волео да сам сада у свом кревету и да сањам све ово, да се пробудим и да моја мачка буде поред мене..."

"Мачка?"

"Женска персона са дугом косом и добрим ногама, тепам јој тако, јасно сад? Боже!"

"Ако нам се санта ускоро отопи биће ћао аморе."

"Превише гледаш теве."

"Да, нарочито сад."

Били смо део експедиције која је отишла горе да учини све да оживи минијатурне мамуте који би били продавани као ултимативни кућни љубимци. Нажалост, једно јутро смо се пробудили и наш контејнер за спавање се удаљавао од кампа, једино наш, тихо и нечујно, без могућности за помиловање или спас, сви су спавали дубоким сном леденог срца и сањали ћелије и откровење, славу и топао оброк под посебним небом од шеснаест милиона нијанси зелене. 

Правио сам снешка и нисам имао шта да му ставим за очи, а Мали кер Џо је читао стрип и изгледао изузетно културно воздигнут. Одједном, угледао сам брод. Додуше, сасвим сигурно напуштен брод, са извесном могућношћу да је уклет или макар проклет, као и да на њему потенцијално станују духови, звери и мале зубате жене.

Занемарите последњи пасус, отишао сам до клоње, а дог се пришуњао и одлучио да искаже своју параноју која је вероватно последица присећања свих епизода Скуби Дуа које је погледао током свог псећег живота. Но, заиста је био један брод ту. 

"Хајдемо", рекох му.

"Не."

"Где ти је авантуристички дух?"

"Ено га у фрижидеру, заједно са мојом храном и твојим љубавима."

"Ако се икада извучем одавде написаћу причу и у причи ћеш бити пичка."

"Ко бре пичка? Идемо."

Прешли смо на брод када је санта пришла довољно близу. Писало је "Краљ ледоломаца". Ид' у першун. Зачули смо неке звуке и запомагање. Мали кер Џо се искезио поново показујући моћне очњаке. Био је највеће псето психо-физички које сам икада срео. Размишљао сам трен или два - шта ако је дог у праву? Дог Ђонсон? Могао бих тако да му тепам. Не. Сувише отмено. Шта ако су доле стварно чудовишта? Погледом сам потражио Малог кера Џоа. Био је пар корака испред мене, спремајући се да упадне у капетанску кабину. Придружио сам му се. Изгледао је неустрашиво. Неочекивано. Изгледа да нисам баш знао све о тој бараби. Банули смо унутра.

Сабласни крици су престали. Запомагање, молитве и вриштање су престали. Унутра је било врло топло, а млади капетан са само капом на себи је лежао поврх мале пиргаве девојке, која је, претпостављате, такође била гола, вероватно зато што је била врућина. 

"Извините, зачули смо помагање, па рек'о да помогнемо..."

"И, успут, били смо на санти леда, па и себи да помогнемо. Има ли пива?", упита Мали кер Џо. Битанга.

"Ау. На тренутак сам помислио да су нас нашли", рече млађани капетан пиргавој гологузи.

"Ко да вас је нашао? И извините, шта то радите децо?"

"Сексамо се."

"На северном полу?"

"Па, њен ћале је директор једне шпијунске агенције, па би ме вероватно окачио за муда негде да зна да се сексамо."

"Па си је зато дотерао на северни пол?!"

"Зато што се волимо. Зато смо дошли."

"Тако је мали, само цепај!", довикивао је дог ждерући неку пилетину.

"Бог вас благословио тако ненормалне", додао сам ја.

"Бог нема везе с тим", викао је дог заливајући пивом, "то је космичка повезаност између ово двоје!"

"Кретен. Него, хоћемо ли децо кући?"

"Па... знате како. Хајде ви лепо сачекајте напољу да ми завршимо, па ћемо вас бацити кући, није никакав проблем." 

И тако смо чекали напољу. Четири сата. Дог је мазнуо телефон капоњи, па смо поделили слушке и уживали у неком генгста репу. 

Ово је почетак приче о Малом керу Џоу и мени. Док сам ово писао, завијао је. Траву. Бацио сам му кексић. Оставио је траву. Склонио сам је. То увек пали. Џаба што је једини кер на свету који говори, и даље је само кер. Не постоји проблем који кексићи не могу решити.