Оно као честитка

Драги моји малобројни читаоци и посетиоци, 'оћу да вам напишем честитку. То је неки глобални тренд који ево и ја пратим, да се не разликујем увек од стада. Фала вам на свему. Да ми будете здрави. То вам је доста, да не претерујемо. И будите ми фини. Ех, ето већ сад га претерасмо. Ништа, кад смо већ пробили лимит, да наставимо. Жене, да нађете момке и да се поудајете, све које сте неудате. Да вас више не слушам како ми кукате због промашених и неостварених љубави. Даље, мушки, да сви нађете равне црвенокосе девојке. Боље су од сисатих плавуша, верујте ми. Да проживите, па да се жените. Напомена: Не жените кинескиње због папира! После неће кинескиња да да развод, а ти спискао паре које си добио. И онда проблем. Цура чека трудна, а ти венчан са кинескињом. Даље, желим вам да смањите своју зависност од интернета. Кад већ нема мени помоћи, макар се ви спасите. Жене, желим вам да смршате. Све сте дебеле. Или макар оне које читају ово. Такође, мушки, не посећујте теретану. Ако вас женско воли, биће са вама иако сте мршави и неразвијени попут мене или пак дебели и непокретљиви попут Пере Јојоа. И дабоме, да пијете. Не превише, него онолико колико вам треба да останете нормални. Певајте. Ко пева, зло не мисли. Мозак му заокупљен. Не убијајте бабу из комшилука секиром због пара. Биће пара, а баба је једна, и недостајаће вам. А да ни не спомињем затвор. Крадите у продавницама. Они вас ионако деру већ годинама. Будите оно што желите, а не оно што јесте. Дакле, лажите. Љубав купите, јер је тако најискренија. Ако се гнушате људи, купите мачку. Kупитe je храном, и волеће вас. Док је храните. Волите живот, јер је глуп. Жене, не шминкајте се. Лепше сте ми ненашминкане. Не држите крокодиле као кућне љубимце. Чајеве пијте кад сте болесни. Будите фини понекад према људима. Можда сам један од тих људи ја. Трпите родитеље, ипак су они кретени који су вас подигли. Избаците фрустрације из себе и сломите руку о зид. Желим вам све најбоље, будите фини као и увек. Воли вас ваш Митоман.

Прочитај

Уљези

Данас је био још један од оних буђавих дана. Планирао сам да одем по књижицу у белом оделу, сав сређен и блистав. Али авај, ћале загубио негде бријаче, а фризерка не ради. Е да, а немам ни бело одело. Па сам морао да идем по књижицу сав никакав.Чупав, брадат, у некој гето одећи. Просто језив. И нервирао сам се због тога, поприлично. Улазим у школу, узимам књижицу, преправљам ортаку кечеве у двојке, стандардне ствари. Како сам лош кривотворник, ужасан. Нема везе, средићемо нешто. А затим, лепо и полако, у бус па код Нале. Нале је, иначе, моја добра другарица која не зна да прави палачинке, па онда сакупља друштво не би ли се ко смиловао и направио их. Углавном, кренусмо Неда и ја кући од Нале, а онда:

- Извините. Извините! Да вас питам, кад долази двојка? 

- Двојка овуда никада није ни пролазила.

И тако, док трепнеш, једна девојка са огромним плишаним медом и још један шунтави пар су нас пратили јер, ето баш ја идем на двојку. Јао, како сам се само забављао. Прво су се распитивали о нама. Тада сам глумио психопату. И допало ми се. Одмах ми је пао на памет онај хорор у коме водич одведе неке туристе у неко село и маскрира их, па прода органе. Није да ми није падала на памет та идеја. А кад нас је Неда напустила, тек онда су се забринули. Опширно сам им говорио о разбојничким бандама које имају професионалне "водиче" за привођење плена. Тај лик и његова девојка, иако сам им рекао моје име, су ме звали "дечко" или чак "господине" једном приликом кад су мислили да ћу да их опљачкам. Ех, како човек стекне поштовање према ономе чега се плаши. За секунд. А ја сам се ужасно забављао. Они, онако ужаснути, прате ме у стопу иако знају да мож' нешто да им се деси. Ал' једина светлост на крају тунела сам ја, па макар та светлост била труло-црвене боје. Колико су људи некад мали, страшно мали. Играјући се тако, дознао сам много ствари о њима. Сви су са Бановог брда, а она девојка са медом је кренула да поврати свог бившег, са којим је била две године, а  он наравно сад има нову девојку. А оно двоје су јој подршка. И пита она мене овако:
- Да ли би се ти обрадовао да ти бивша девојка дође и уради овако нешто?
- Не, наравно да не бих. Мене моје бивше мрзе, и тако и треба да буде. А кад бих видео бившу на мом кућном прагу у осам увече, по овој 'ладноћи, само бих констатовао да је луда и затворио врата. Тим пре што је прешла преко пола света, са Бановог брда дошла у Батајницу. Па где то има? То већ залази у дојам психопатске љубави. И ја бих је зато отерао у три пичке материне.
Јао бре, колику сам прашину подигао. Хтео сам да видим да л' је једна од оних себичних кучки које хоће неког шмокљана чим га нека друга добије. Нешто као да се бори за трофеј. И испаде да није она таква. Можда и јесте, само сам ја лош психолог. А затим, док су ми се врзмале разне психо мисли по глави, почео сам да их тренирам.
- 'Ајмо, брже мало, немој да ми заостајеш тамо. Јајца и кромпира, јајца и кромпира!
Како су слушали, као војска. А затим, знајући да иде бус, нагло сам нестао из ћошка и ушао у двојку. Двојка је кренула, а ја сам махао. И би ми некако жао. Па сам замолио возача да им отвори. И они су ми били захвални, видело се. А затим, не знам откуд ми то излете, ал' рекох  им да имају следећи бус за десет минута. Ако залутају, да знају. Изашли су, захваљујући се. Мукице мале. Их, бљутави укус доброте у устима. Бљак. Мораћу да га прекријем шлајмом чим изађем из аутобуса. 

Прочитај

Резиденција зла: Коначни обрачун

Долазим кући, уморан. Већ је девет сати. Једем и спремам се за одлучујућу битку са њима. Правац соба, лаптоп, информације. Брдо информација. Моје очи већ почињу да и обичне ствари исписују у бинарном коду. Ето, толико дуго сам пред компјутером. Четири ујутру, уморан сам, али не и савладан. Коначно спреман за битку. Коначно. Кратки починак. Затим, "Bad boys" и поново сам у свету крволочних немани. Осам и нешто је. Брзо облачење, затим, трк на станицу. Правац Политехничка. Тамо ће се одиграти окршај. А ја, као један од главешина, морам да будем на челу мале, али одабране војске, у борби против зла. Успут окупљам верну војску. Долазимо на бојно поље испијени, али спремни и одлучни. Говор, док војска пристиже. А онда: ЈУРИИИИШ!   СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! 

Прва победа, и славље. Морал јачи него икад. А онда поглед у даљину. Долазе. Долазе хиљаде њих. Нападамо аждаје, страшније него икад. Много крви, много суза. Војска разбијена, туга у срцу. Нас пар је завршило у заробљеништву. Муке, тешке муке. Неки су пукли, нису издржали. Сви крцну, кад-тад. 

- Признајем, све признајем. Јесте, нисам ставио тачку на крају реченице на петој страни у тријест четвртом реду. И кајем се, грдно се кајем. Оооо свемоћна немани, молим те казни ме. Молим те! 

Готово је. Привид слободе. Мало окуражење. Правац друго бојиште. Најтежа битка тек долази, а ја сам рањен, растрзан и без војске. Само пар храбрих је остало уз мене. Јуриш, ударци, крв. Опет наша крв. Маре је пао, а затим и ја. Док лежим ошамућен на хладном патосу живота, видим да су се неки извукли. Божја помоћ, провиђење или нека игра судбине? Стварно не знам,  јер ми смо пали за слободу. Можда добијем постхумни орден, шта знам. Корачам улицама одавно мртав. Причам, смејем се. Све кроз маглу видим. Долазим кући. Девет је сати. Уморан, гладан. Падам у кревет, кома. Сутрадан лагано корачам док  моје лаковане ципеле сјаје победничким сјајем. Мртвачки бело одело, црна кравата и ватрен поглед. Улазим у Политехничку и узимам своју књижицу. Недовољан (1), пише. А ја никад поноснији нисам био. Часно сам погинуо у борби против тираније. Задовољан сам јер коначно личим на човека. Ошишан, обријан, чист и блистав. Јебена школа ме је упропастила. А онда кући, чека ме Барутана. Много мисли, много догађаја, много лудила за поделити са слободним људима. Макар  док ћале не види књижицу. Збогом онлајн свете, недостајаћеш ми. До скорог виђења здраво ми остај. Aко га уопште и буде.

Прочитај

Прича о Глујку Бановачком

Глујко Бановачки је један чудан тип. Ил' је он ил' сам ја, треће нема. Углавном, поштован, вољен од свих. Како, појма немам. Био је, ваљда, матадор у Севиљи. Рођен у Београду, још као мали је развио интересовање за послове са стоком. После пар година, његов урођени таленат је уочио скаут из "Sevilla matadores". И тада креће његов успон. Жарио је и палио по шпанским аренама. Проглашен за најбољег матадора на Балкану. Вероватно и јединог. Велики Педро. Тако га је прозвала шпанска публика. Борио се са многим биковима и увек излазио као победник. Луди Глујко Бановачки. Једном је средио бика за 30 секунди, па замало да добије отказ. Бик је скуп и треба мало дуже да окупира руљу од 30 секунди. А једном је од бика мислио да је крава. Што се и испоставило као тачно, била је у питању мушка крава. Тај је поцепао Шпанију бежећи од мушких крава, и од мужева лудих крава које је јурио. У сваком граду је имао бар по једну луду краву. Једна је била саможива, друга је триповала да је дама, трећа да је најлепша на свету. Касније је нашао једну, ал' на онај фазон - три у један. Особине ове три у њој једној. Баш гадно, знам. На врху је био јако дуго, непоражен. Све док једног дана није дошао Фердинанд. Фердинанд, најјачи бик на свету. Јак, брз, паметан. Самоуверени Педро похита у Мексико, да освоји најсјајнији од свих пехара, славу. Борба поче, и потраја једно време. Глујко Бановачки таман помисли да га је средио и отпоче славље. А затим га Фердинанд набоде и проноса по арени. Последице по дебело месо су биле превелике и он је морао напустити свој животни позив. Вратио се Београд, почео да тренира неке тучњаве. Скрасио се. Живот му је постао леп и монотон. Једини проблем му је постала хомофобија. Не знам зашто, ал' увек је мислио да сам ја геј. Џаба га убеђивати у супротно, па се нисам ни трудио више. И све је било супер, ал' чим сам ја у близини, он дупе уз зид. Туга. Ех, трауме су учиниле тог дивном момка луцидним. После су и они из групе Duck снимили песму о њему. Лако ћете погодити коју. Посвећену мом другару Глујку Бановачком. Свака сличност са стварним особама или догађајима је сасвим случајна и ненамерна. 

Прочитај

Buongiorno Dio, eccomi, eccomi qui.

Корлеоне, Сицилија. Пролазим кроз маслињаке, сунце се помаља. Зора. Лежем у своју лежаљу недалеко од куће. Мирис воћа, укус вина. Ја сам богат човек. 

- Don Mitoman, mi scusi. Nero è stato ucciso. Questa mattina è stato trovato nella sua stanza è stato accoltellato 17 volte. 

- Ancora una volta, qualcuno rompe una mattina meravigliosa. Lo personalmente lo ucciderà! Dammi il succo d'arancia.

Никада мирно јутро. Увек ми га покваре. Већ 30 година нисам доживео једно мирно јутро! Нека, нема везе. Дон Митоман је увек ту. Опет неки проблеми са овом дечурлијом. Не поштују старије, то је проблем. Већ сам ја сувише матор за ово. Још само овај пут, и повлачим се. Нестаћу негде у маслињацима. Још само овај пут. 

- Dammi la pistola. Giorgio, Marco, mi segua.

Одлазим, последњи пут, да покушам да спасем фамилију. Доста ми је више крви, доста ми је свега. Седамо у ауто, баш као некада. Пролазимо кроз Палермо. Чудим се колико се град променио, процветао. Може се рећи да сам добрим делом и ја за то заслужан. Налазимо једног из банде. Клечећи на доковима, признаје све, одаје остале, све све. Нема милости. Јебига мали, погрешну си страну изабрао. Одјек једног пуцња, и јато галебова на небу. Одлазе, уплашени. Ускоро налазимо остале. Пар ликвидирано у пролазу, из машинки. Пар зацементирано. Пар заувек нестало. Поново шетам маслињацима. Зора. Сутра одлазим, повлачим се коначно. Прилази ми неки клинац са новинама. Једна брза мисао о одласку. Пар крвавих маслина, мрак.

- Buongiorno Dio, eccomi, eccomi qui. 

Колико сам људи убио. Колико сам их тек спасио.  Пар стотина убијених, за пар хиљада спашених. Ко сам ја да судим? Нико. Чујем црквена звона. Гледам масу на сахрани Дон Митомана. Многи су га волели, многи га и данас мрзе. Сваки човек умире, али није сваки живео. Гледа вас Дон Митоман, гледа. И није ми жао.  Да се стопут родим, опет бих све исто.

- Мi chiedo. Mi chiedo tante cose. Ora non importa. Lo sono morto. 

Прочитај

Још један дан у Митомановом животу

"Bad boys, bad boys whatcha gonna...", аларм угашен, а ја привидно будан. Мада није да има неке разлике између сна и јаве у Митомановом животу. Устајем, и к'о и увек чукнем лакат о ивицу кревета. Лева рука одузета, а мене сувише мрзи да будем бесан на себе због истог јутра већ месецима. Волим да верујем да је то нека космичка сила. А и тај чудновато добар осећај дежа вија смирује. Даје осећај контроле над догађајима. А сви знају да Митоман воли да држи све конце у рукама. Силазим у дневни боравак, чукам излизано дугме за паљење на мојој крџи. У купатило, из купатила, у кухињу спремљен неки сендвич, сипано чоколадно млеко у шољу са лудим кравама коју сам добио од комшинице. Све стрпано на црвену тацну, по навици. Правац кауч, мало вртења  канала и поједен сендвич. А онда по навици повратак у кухињу по чоколадно млеко у шољи са лудим кравама, које увек заборавим. Таман се упалио крш. Пар еrror прозорчића, које никако да решим. К'о и увек, имам времена за туђе, ал' не и за своје. Отворен Фејсбук, са надом да ће се неко јавити, Вукајлија, са надом да ћу добити неку инспирацију, и у последње време Барутана, без наде али са потпуним осећајем слободе и моћи. Затим три сата којих се не сећам. Потом поглед на компјутерски сат. Ујебоотее 15 до 1. Опет касним. Три минута облачења, паковања свесака, избацивања мачка напоље...Потом брз поглед на зидни сат. Па на сат на телевизору. Не касним. Опет ми је она варка спасила живот. Сат на компјутеру сам наместио тако да жури седам минута. Спасоносних седам. Затим опет оно моје стандардно закуцавање. Поглед на сат, један, други, трећи. Јеботе, ала касним! Два минута трчања до станице. Затим задњих пар метара пређених достојанствено, без даха. Улазим у бус, испрскан до леђа. Мало досађивања комшиницама, чекање Млинка да дође, па у школу. Избацивање из аутобуса. Јебена контрола. Млинко има маркицу, ал' се солидарише са својим другом коме требају паре па не купује то чудо. У школи ништа ново. Оцене солидне, због добрих односа са професорима. И тако. Онда после три часа школовања, одлазак у шетњу. Било где. Па кући. 

- Откуд ти? Зар немаш шест часова? 

- Ма дош'о сам раније кево, пустили нас.

Ала Митоман лаже, за све паре. Ретки изваљују. Мало свађања са ћалетом, некако изкобељано објашњење за сваконоћно скитање. Срамота ме да тражим ћалету кинту, па вадим из црног фонда. Излазак са мном је увек непредвидив. Не знам дал ћу испунити очекивања. Увек излазим са неком другом. И никад ништа не буде. Јебига, не јебе леп него упоран. А Митоман је упоран. Шта да радим кад нисам леп. Повратак кући, невоље са кључем, смештање у кревет. Намештање околине. Два јастука под леђа и један за лакат. Палим мој сјајни лаптоп. Зовем га Топ одмиља. Он и Крџа су легенде. Отворена Балашевићева плеј листа, Барутана и нека туга у срцу. Пишем, пишем ал' ретко објављујем. Боље је тако. Затим опет она три сата којих се не сећам. А онда поглед на сат. Онај поред кревета, на телефону, на тевеу. Јеботе, већ је пола 4. Сад ће кева на пос'о, одо' да спавам. Опет аларм, девет је јебених сати. И опет проживљавам исти дан. Јебени дан мрмота. Никад се променити нећу. А и мрзи ме.

Прочитај

Све о њој

Она је успавана лепота која тражи одраз у чистоћи воде. Она је као сена, увек уз мене. Она је моја звезда водиља по мутноме небу. Она је срећа. Она је најлепша пахуља овог лудог снега. Она је срна са тужним окицама. Она је весела циганчица. Она је поветарац моје личности. Она је мој бездан. Она је горска вила са ињем у коси. Она је једина, нестварна. Она је мој д-мол. Она је срце у грудима. Она је балерина по мислима. Она је све што човеку треба. Она је шарени свет. Она је икона. Она је власник моје душе. Она је поларна светлост на моме путу. Она је мала, слатка. Она је велика, луда. Она је дах ветра на моме врату. Она је потпис на мојој кравати. Она је познавалац катакомби моје личности. Она је иритантна. Она је допадљива. Она је вода која клизи кроз прсте. Она је јагода са шлагом. Она је прасе са укусом жара. Она је музика. Она је луталица. Она је неиживљена. Она је маслачак са зелених Карпата. Она је мед. Она је пиво са укусом вина. Она је лек. Она је неухватљива. Она је чудна. Она је фина. Она је лудило пролећне ноћи. Она је моје питање. Она је мој одговор. Она је тане у мојој нози. Она је крв у жилама. Она је хладна краљица. Она је веверица. Она је време личности моје. Она је брдо. Она је призма кроз коју посматрам свет. Она је хлеб. Она је маска лепе диве. Она је пикова дама. Она је клинка. Она је одрасла. Она је мајски цвет у коси. Она је дуга после кише. Она је мирис шарених поља.  Она је мој дан. Она је моја ноћ. Она је додир неба. Она је плишани меда. Она је пуна разумевања. Она је нестрпљива. Она је нешто необјашњиво. Она је нешто неописиво. Она је она. Она није моја.

Прочитај

Путовање у Лас Вегас

Први мај, зора. Сунце сија, добар дан за велику зајебанцију. Идемо у Неваду на језеро Tahoe, по договору. И тако кренусмо, петорица величанствених. Добро, нисмо баш били величанствени, ал' смо били кул. Кол'ко је то могуће. Ранчеви пуни. Пиће, 'рана, решетка за роштиљ, лопта, месо, и наравно еуфорично расположење. То задње сам понео ја. И пиће. А остатак екипе је понео остало. Када смо дошли на перон, рекоше нам да први воз за Лас Вегас креће тек у 9. Поглед на сат, кад оно, пола седам. 'Одма организација, и прелазак на неко ново игралиште недалеко од станице. Ехх, какав је осећај играти фудбал у пола седам ујутру. Неописив. Једини проблем смо имали са неким каналом. Они мајмуни из владе што су правили игралиште пред изборе, заборавили су да га ограде. Па смо увек слали малог Зокија по лопту. И тако. У 15 до 10 коначно је стигао Вестерн експрес. Стандардно кашњење од 45 минута. Улазимо у последњи вагон, на гурку. Јеботе, која је блеја оним Индијцима. Око мене три студенткиње, које су се такође запутиле на језеро Tahoe. Милина једна. Пун вагон млађаног света. Ми смо последњи који су успели да уђу у вагон. Ваљда због мене. Био сам ужасно симпатичан студенткињама. Што би рек'о Ђоле: "Никад нисам био момак око ког се диже ларма, али мислим да сам фаца и да имам неког шарма." Ни сам то не бих боље рекао. Углавном, после три сата чаврљања са секси студенткињама, стигли смо у Лас Вегас. Светлуцаво, све је светлуцаво. Лепо, фино, не мо'ш се изгубити к'о у нашем граду. Долазимо до аутобуске станице, кад не лези враже, отиш'о нам бус за језеро Tahoe пре пет минута. А следећи је за сат и нешто. Ништа, одлучили смо. Остајемо у Вегасу. Ортак, који је ту раније живео, наговара нас да пођемо на обалу реке Колорадо. И кренули смо. Препешачили цео град и стигли. С једне стране пешчана плажа, а с друге шума. Док прелазимо мост, ја га обележавам. Да се зна да сам био ту. Провлачећи се кроз руљу кампера, налазимо идеално место. Палимо роштиљ, и креће зајебанција. Убрзо сам угледао три најзгодније деве (да ли?) у свом животу. Након пар минута балављења, на инсистирање ови' мојих, пробијам лед. Не знам што, ал' ја сам увек био задужен за упознавање. Бокте, то му дође нешто к'о PR екипе. Углавном, сви су ту срећни и пијани. Једна од њих, она мала у плавим хеланкама (нисам им знао имена, ал сам их поделио по боји хеланки - розе, жута, плава) се пресвлачила пред нама. Видели смо јој тангице. Мали Зоки умало није пресвиснуо од шока. А онда су дошли напуцани момци који претендују на те младе даме, а ми смо се покупили и кренули назад. У повратку сам спавао на клупи на кеју. Никад боље нисам спавао. Потом сам видео рибу без бруса. А онда у оријент експрес, па назад за Београд. Нови Саде, очекуј ме следеће године! Следећи пут ћу бити спреман. Обећавам.

Прочитај

Ероцке догодовштвине младог Глигорија

Hyatt regency, Miami. На тридесет и шестом спрату, млади пастув Глигорије куца на врата председничког апартмана. Врата отвара Алиса Милано у бадемантилу. После сат времена дивљања млади Глигорије излази из апартмана навлачећи своје боксерице са  Мики Маусом на дупету. Телефон звони.

- Хеј, ћао мали. Овде Шерон. Зовем само да ти се захвалим. А и заборавила сам гаћице код тебе. Јел могу да дођем вечерас по њих, мхм? 

- Офкорс хани.

Крај радног времена. Млади Глигорије скида своју конобарску униформу и полази кући. Леже у кревет знајући да га неко женско чека. Увек има нека. Убрзо стиже полиција након пријаве неартикулисаних звукова из собе младог Глигорија. Млади Глигорије пали светло кад оно, у кревету, комшиница Цаца, у стању неке нирване. Још један обичан дан у животу младог Глигорија. А сутрадан, апокалипса. Прилазе му рибе, рибе га моле, али не. Глигорије не трси средом. Свуда око њега вриштеће уплакане женке. Хитна помоћ 15 пута долазила. Још једна обична среда у животу младог Глигорија. Сутрадан,  састанак са Џенифер Гарнер. Тог дана је променила презиме у Глигоријевић. А о малој Скарлет да ни не причам. Довољно је да кажем да је уписана на фејсбуку као Џаст јанг Глигорије'с бејбе. Незадовољство младог Глигорија је сваким даном расло. Ниједна није могла да издржи дуже од два сата. Ева Лонгорија је покушала, али то се неславно завршило. Наиме, задржана је на болничком лечењу због постсексуалног шока, првог у историји. Оне нису знале да га задовоље, нису умеле. А то је младом Глигорију ужасно сметало. Све док једног дана у хотел није дошла предивна Луси Ли. Услуживши је у њеној хотелској соби, млади Глигорије увиде да Луси гаће саме спадају док је он ту. Након тога уследи оно што је млади Глигорије цели живот тражио. Акробатски секс у непрестаном трајању од шест сати и педесетак минута. 

- Мали, не знам одакле си, ал' јебеш за све паре. И не брини, ја ћу да платим санацију штете хотелу. Најбољи си.

Кол ми самтајмс, рече млади Глигорије. Затим навуче своје гаће са Пајом Патком на дупету и полако одшета у сутон.

Прочитај

Десперадос

Вртим се међу њима. Падам, посрћем. Пуцам, падају. Осећам барут како ми пали дланове. Осећам сваки милиметар дршке ножа. Гледам одсјај крви. Не осећам бол. Време као да је стало. Мислим о њој, мислим о цвећу. Питам се како сам доспео овде. Волео сам је. Волим је. Само нисам могао да јој кажем. Отишао сам. Ушао у таверну стотинама километара далеко и затекао њу. Прелепу, блиставу као некад. Гледао како јој неки дон лупа шамаре. То јој је био, вероватно, муж. Био, јер сам га на лицу места убио. Пришао полако, и мирно сасуо цео шанжер у њега. И сви су скочили. Буди ме светлост која се појавила однекуд. Пиштољ шкљоца, празан. Дршка ножа крвава,  а оштрице нигде. А они скачу као звери. Тучем, бијем, умирем. Не због олова, не због оштрица, него због њеног погледа препуног мржње. Живео сам лепо, умирем к'о човек. Људи као ја никада не дочекају старост. Избоден, упуцан, савладан. Светло, јебено светло је прејако. Тама, најцрња од свих. Узме ме у своју тамну кочију, небо прими боју твојих очију. Мрзим те проклета курво! Осећај незадовољства, јер знаш да је крај, а ти ниси залио цвеће. Откуд сад цвеће питаш се? Објаснићу ти. У својој соби имам ружу, крваво црвену. Испод те руже закопано је све оно никад изречено. Само жалим што нисам залио ружу, сумпорном киселином. Да изједе њу и све што она скрива, као што је туга моје срце изјела. Требало би да сам већ мртав, али нисам. Зашто? Можда чекају да залијем ружу. Покушавам да се померим, али руке не слушају. Покушавам да отворим очи, али капци се не дижу. Покушавам да нешто кажем, али давим се. Мртав сам. Чувајте ми ружу. Она зна. Она зна све.

Прочитај