Крај

И опет,
све се сведе на двоје људи,
на тебе и ту неку,
празан папир и празну чашу,
на две песме и једну длаку.

И то је све, баш све,
једноставност и суштина
сваког бедног уметника,
јер шта ти преостаје?

Ако кажеш да љубави нема,
замрзеће те баш они који то најгласније тврде,
и остаће ти твој папагај, мачак или пас,
и пар година да проживиш овај кошмар.

Можеш само да се надаш,
да ствараш и кукаш и пијеш и плачеш
живећи свој топли удобни живот,
да се фолираш да си романтик,
да ти нешто фали,
јер људи су мали и срећни, срећни
кад ниси сав свој.

Прочитај

Више не сањам

Још један обичан дан на факсу. Само изађем на врата, па још једна и још једна, удахнем хладан ваздух дубоко и издахнем кроз нос, јер немам паре за пљуге. Стојим само ту, ослоњен на неки стуб, нећу да се гребем, фин сам момак. Пар корака, чекам тролу, то је трамвај, али је сви код мене зову трола и баш им је лепо. Чујем неке гласиће, окренем се и видим две клинке, панк није мртав, једна је зелена, друга фура црвену чирокану, насмешим се само, симпатичне девојчице, и уђем у трамвај. 

У трамвају ништа ново, људи су и даље обични, пљују и лепе жваке свуда, седишта су и даље тврда, само нема гужве. Сео на једно од два слободна места и бацио поглед кроз прозор ловећи нешто занимљиво. Видим екипицу, четворица ћелаваца, мартинке, курчење, смарају неког смушеног лика од двадесет кила, а он им све одговара споро и никако. Изнервирао сам се благо, желећи да ту падне нека бомба и у три лепе и са скинсима и са њим онако смушеним, а онда сам се само мало трзнуо и угледао њу. Нисам могао проценити колико има година, негде од трин'ест до двадесет и пет, била је плава, кратка сукњица и халтери, хаос у главама загорелих студената, средњовечних електричара и пекара, хаос у свим мушким главама. Баш лепо.

Идем до булевара мало да изблејим, не иде ми се кући. То јебено предграђе ће ме сахранити једног дана. "Хало? Бејб, је л' могу да банем? Тек за сат, аха...Ништа, видимо се тад." Јеботе, шта да радим сат времена? Питам се, као да ми је први пут у животу да треба да издангубим неки сат. 

Идем од излога до излога, гледам боје, нису ми занимљиве, окрећем се и гледам око себе, гледам људе, јер људи су истински занимљиви. Металац и металка иду градом, њу боли чка, он гледа фенсерке крадом... Пажљив поглед скенира свашта, гледам их у очи и смешкам се, јер...ја знам. Дебели керови, мршави људи, пица, мрави...Коначно. 

Хмм...Поповић, Поповић...Оп! Право до петог дрвеним лифтом, осећам се као свињче које воде на клање и што је најгоре, радујем се томе. "Упадај", рече уз осмех и загрли ме. "Мислио сам да ћемо бити сами", говорим тихо, разочарано, гледајући неких десетак непознатих фаца којима не значим ништа више од оног паука иза бојлера. Ту смо седели мало, пили...Рекао бих "циркали", али то ми је тако геј и оставља лош укус у устима, тотално мрзим ту реч. Много је ствари на тој геј листи, све од поздрављања ортака љубљењем до ношења розе мајица и не мислим на геј као "педер си", него као геј - то је неприхватљиво и усраћемо те од зајебавања. Кренуо сам да пишам, нека риба у либерално шареном шмрче коку, шта ли, убила је паука иза бојлера и почела да се кикоће док сам ја шорао. Убрзо сам запалио гајби.

Вече, пичим полако, гледам бунтовника како шара по зиду, поново се насмешим, и то сам радио, а само ми је двадесет, стиже ми порука са неког непознатог броја, питам ко је - нека давно заборављена, сада усамљена дамица којој сам био тек неки трећи ил' четврти пик, рекох јој не, заузет сам нешто, идем да спавам. И чују се врата буса, зна да лажем, зна да имам паметнија посла него да слушам њене јаде и још да јој платим пиће, са чим? Триста кинти у џепу, Вук, Његош и Мокрањац су ту, срећни што ће остати уз мене. Гледам кроз прозор, далеко је кревет и тиха соба. Почињу прве капи кише, три циганчића хватају их из мени незнаног разлога, вероватно им је то само до јаја и немају разлог, као и већина ствари на овом свету. 

Зажмурим на трен, отворим очи и погледам поред пута, под слабим светлом уличне светиљке Бетмен стопира, али нико овде не зна где је Готам...Још пар стотина корака и ето ме кући, стигао сам. Легнем у кревет, пола сата превртања, устанем и одем да пишам, глава јелена стоји у кади, помало крвава, а на веш машини папир, пише - ударио чича јелена случајно, опусти се, биће добар паприкаш сутра. Кажем добро, онако гласно, и клик. Више не сањам.

Заборавих да додам, није се све ово дешавало мени, ово сам сад писао за неки конкурс.

Прочитај

Три бурека, за овде.

Једно вече човеку може да промени живот. Једно вече је мало, кажеш ти, а ја кажем - много је. Секунд је довољан. На пример, имаш један солидан дан у ком су ти највећи проблеми били флека од каладонта на папучи и који јогурт узети у пекари. И онда још, као шлаг на торту, одеш на једно изванредно место, поново се осетиш као да ти је десет година и одушевиш се тим једним подрумом у мрачној згради у блоку. 

И оно као живот постаје леп, није те више брига, почињеш да мислиш да ће све бити у реду, срећан крај и те муње. Онда само дођеш кући, и даље срећан, као на морфијуму који ти не да да осетиш бол, све сјаји неким светлом, легнеш на кревет и мислиш, луташ, изгубљен, луд, све то одједном, а опет свестан - будан. Повратак у реалност, дај да погледам мало кроз прозор (боље да сам се бацио кроз њега), нема ништа, идем на интернет. Пази, и ова прича има поенту. Већина мојих прича има поенту, веровали или не. Одем на тај сајт који врви од масона, страних плаћеника и скривених педофила, разгледам мало и нека глупача напише - почињем да пишем књигу! 

Фак јеа, сви пишу књиге и сви много знају. Само паметни ћуте. А и они су сисе...или мудраци. Не знам. Погледаш овај свет и ту имаш шест милијарди говеда (у најбољем случају) и око триста хиљада паметних. И сад, моја дилема је - да ли су они сисе што неће да воде та говеда или су мудраци који схватају узалудност свега, дрогирају се и играју полку не марећи за свет? 

Реално гледано, ја да сам паметан покушао бих да научим нешто та говеда. А после? После би ме болео курац. Али ето, данас си паметан колико лове имаш, те је та просветљена персона која има три куће и аудија (не претерујем) далаи лама за мене, па побогу објавила је књигу? Курац, одраћу ја леђа, објавићу књигу, па ћемо једног дана играти шах, јести прасе и пити коктелчиће као равноправни. Како је то дивно када смо сви једнаки. И стеже ме бројаница - Боже, попусти мало, разумем да сам грешио и да ћу направити више нереда у животу него што ћу помести соба и орибати гаћа, али разуми и ти мене, није овде лако. 

И поврх свега, појави се ова песма и...Кад си ми је послала пре годину и нешто, знаш шта сам рекао тада? Лепа песма. Био сам глуп к'о точак, био сам глупљи него сад, и сад кад би се ти или нека теби слична, ако таквих има, кад би се било која појавила и посветила ми ту песму, мислим да те се не бих ни сетио, само бих отишао са њом, знајући све као вечити студент животне школе, знајући све и вешто избегавајући испите. И онда, само седнеш доле и запиташ се...

Ма ко га јебе, мало каладонта, баш је до јаја. Онај са највише масти! Није битно што ћу да умрем сутра, важно да сам живео. Који холестерол и пичке материне, дај тај бурек 'вамо! 

Прочитај

Изведен из душевне беде

Гледам сад нешто и јебем му матер тачно стоји она стара - не можеш свима угодити. Тачно видиш како једни одустају од тебе, други долазе, онда и ти други одлазе и нема више никог. И кажу баш си пропао, коса, брада, пиво, дуван...а опет, тако сам чист. "Ти си као нешто сада, дижеш нос, курчиш се брате." Јесте брате, тако је. Нос је велики, сам по себи, видиш? Да је подигнут, не би видео сунце, а ено га, тамо на хоризонту. 

И помало сам уморан више, волим да пишем и све то, ал' ми иду на курац они што кажу да форсирам, да се фолирам кад се нервирам што не иде...А пишем да би опстао, јер шта да човек ради у дугим ноћима? Да прича са другим људима? Не, не, брате, не. Не иде то тако, људи прескачу преко људи, газе једни другима на прсте и стомаке,  крцкају лобање и само кажу ахам. Кажу довиђења и ако се заувек растају, кажу волим те иако им се стомаци преврћу, па чак и када венеш само дођу и траже сто кинти на зајам...Само дам и склупчам се свој ћошак, чекајући сутра, да дођу опет, да узму џигерицу. 

"Чек, шта, опет пишеш оне огавне приче?" Јесте мачко, јуче си рекла да су до јаја, који ти је сада?   Лепо је кад се зајебавам, ал' то радим по цео дан, разуми ме, волим некад и да се сукобим са реалношћу. Смуцам се свуда, не знам ни где ни са ким, велики лузер, кажу, други - фин момак, кажу. Лажу! И једни и други, јер ниједни не остају ту, само се извуку, као да сам Титаник, сви нестану и остајемо само санта леда и ја, она се наводно топи, а ја наводно тонем. Знаш оно, кажем да пишем и сви су као - спект!, окренем се и чујем хаха. До јаја је бити будала овде, у овом граду, у овом свету. 

И знам да нисам човек за пример, нисам сигуран ни да л' сам човек, оно, пољуљане вредности фурам, хоћу да ми буде смерна цура, да не цуга, не гледа другога, хоћу да ортак буде ту и онда када не могу да дишем, када се ваљам у блату, али не да би се ругао, него да би ми руку пружио, па макар се са мном удавио, хоћу да имам то нешто мало, уствари превише. И поштујем и ваше и наше, све, али да ли ће ме једном гледати истим очима као пре? Када кажем да сам Крајишник, неко одмах добаци неки виц, чек, шта, хахаха? Рођен сам у Босни због рата и одувек сам се питао о чему то прича ћале, јебига, клинац не капира ствари, а онда је ћале постао стари, видео сам и схватио неке ствари. И нек мрзе, ко им јебе матер. 

Само дођем, кажем - јесте, пишем неке луде приче, да, Крајишник сам, и сањар, јебига, сањам да ће ми једног дана бити до јаја, да ћу имати добру жену и пар прејаких ортака, добру шљаку и руског плавог мачка.

И нема излаза тад, потонем у њиховим очима, и кажу сви - он је луууд. Можда и јесам, јебига, ал' тако ствари стоје, лепше ми је то дно, него да се копрцам међу вама. Немам довољно пара, ал' не претим и не пљујем као ти. Идем сад да спавам, да јурим тај бољи свет.

Понекад замишљам свој покоп, говор и много људи...И праштам им свима што су дошли, вероватно су мислили да тако треба. 

Прочитај

Од тамо до 'вамо за час

Било је јутро и тај велики глобус је зурио у мене и ја сам зурио у њега. Гледали смо се свет и ја, и он није марио, а мени је било нелагодно, гарантујем, као никад у животу. Након пар тренутака, само сам устао из кревета и стао на сред те прастаре собе. Видео сам звезде и схватио да треба да се вратим у кревет и да наставим да читам маторог покварењака.

И читао сам маторог покварењака, и опет су ми се враћале мисли о киши, самоћи и људима. Само сам изашао напоље, ходао сунчаним булеварима, руке у џеповима, поглед лута по плочнику, не гледам их у очи, јер они само протичу. Као три акорда, укус зреле кајсије или живот, само прођу. Корак по корак, доле црни бетон, горе црвено небо, подигнем поглед и ударим у знак. Стоп, лепо пише и док лаје нека пудлица коју држи седа старица, полако устајем. Наставим даље, идем до маркета, није супер, очај је, скуп и гадан и бркате бабе ме терају у курац када донесем крем банану, жваке и два пива на касу.

Ушао сам у маркет, обишао круг или два и стао у ред. Бакута је радила помало, поздрављајући дебеле жене и бацајући хејт на старе фрајле, студенте, клошаре и остале. Дошао сам и ја на ред са својим жвакама, пивом и крем бананама домаће производње. Погледала ме попреко, насмејах се и рекох ћао. Онда, одједном, неки тип улети у радњи, можда мало старији од мене, носио је пиштољ и викао ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! БАБА, ДАЈ ПАРЕ! ОВО ЈЕ ПЉАЧКА! И махао је тим пиштољем унаоколо, као каубој, а брката баба је само седела и говорила: "не дам. Имам плату осамнаест 'иљада, још ти да ми мазнеш пазар. Не дам. не дам. не." Онда се запуцало.

                                                                     *
Чудни људи живе овде. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене су присутне, такође. Питам се какво је ово место, помало личи на мој крај, неко предграђе. Продужим даље и видим бесконачни ред, а негде тамо скроз далеко се види један огроман сто и за њим један огроман чова који гледа неке књиге. Куцнем по рамену неког чову, извини, за шта је овај ред? Каже, за визу. Одеш преко и имаш одма' бољи смештај, гсп повластицу, здравствено осигурање и нис-ове ваучере за читав живот. Реко', па нису ни они луди, ви'ш кол'ко их се тиска у тим редовима, и станем и ја. Прошло је пар сати, ред се солидно померио и био сам помало узбуђен. Таман када сам дошао на ред, тај огромни чова је само устао и рекао - доста је било за данас, наставићемо сутра. Нешто је кликнуло у мојој глави, био сам љут, а опет сам ћутећи дочекао сутра. Велики брадати чова је сео на столицу и изазвао мањи земљотрес. Упита ме за име и поче да листа књигу.

"Да, да, Мито, да..."
"Има ли шта?", упитах са нестрпљењем.
Каже: "Има.", лизну прст и показа на нека мала споредна врата изнад којих је писало: Жалбе можете поднети тридесет дана од момента када ступите у вечне ватре пакла. Пријатан боравак, управа.

Упитах: "Како бре?! А тако сам добар момак. Испречио сам се између метка и оне госпође, побогу!"
"Јесте", отпоче брадоња, "али имамо мали проблем. Госпођа је погинула."
"Па кад је извукла магнума, маму је јебем луду, попушкарала се са оном лопурдом, а била би мртва да је нисам тад спасио!"
"Технички, не могу ништа да ти признам, јер је госпођа умрла минут и по након твог херојског дела. Ево ти беџ."
"Ма нећу беџ! 'Оћу бре визу!"
"Пази овако мали: Први си пут овде па те толеришем. А и чиниш се као фин момак. Но..."
"Па? Што ме не пустиш онда? Само удариш тај проклети печат и готово."
"Синак, чак и да ти урачунам то што си попио метак због бркате бакуте...Ниси ми јасан уопште, мајке ми, чу због бабе се бацио...ајд да је нека млађа, па и некако...Него, чак и да ти урачунам то, ниси вратио филмове Пери, а добро знаш о каквим ти филмовима говорим, зар не?"
"Би ја, ал' нисам стигао", рекох и лицемерно се накезих.
"Не прекидај ме. Ниси вратио филмове - минус, варио си, то ти рачунам као плус, заљубио си се, плус, преварио је са бугарком сумњивог морала то ти је дупли минус, имао си пет из историје плус, усисавао си кућу као клинац, минус...хммњм...Да, добро сам срачунао, извол'те колега, на ова врата, па право низ степенице док не вам се џигерица не смрежура, онда се јавите надлежном и он ће вас сместити. Пријатан боравак. Следећи!"
"Кол'ко си ти неозбиљан, јеботе."
"Синко, не можеш другачије са багром, само зајебанција. Па пук'о би' кад би' слушао жалбе вас мученика по читав дан. Иначе, онај тикет што си прошао у шестом основне..."
"То си био ти?"
"Да", рече и климну главом шеретски.
"Значи, ти си ми се усро у живот? Сад ћу да ти јебем кеву!"

Пробудио сам се у металној соби, све оборене ивице, као да је Воркапа правио. Ушле су три екстра ледр даме и забава је почела. Испочетка је било лепо, а онда су наставиле, и наставиле, и наставиле...Џабе сам се ја драо: "осетљив је, осетљив, јаооо, ОСЕТЉИВО ЈЕ, ОСТАВИ, МР'Ш!" Биће ово тешка вечност, осећам.

Прочитај

Једите код Џоа

Пратио сам је на станицу, одлазила је тог дана, а дан је био тмуран, ружан, тако лош за растанке. И вукла је сто кофера, можда не сто, али сигурно два и кажем јој дај ми руку, хтео сам да је држим за руку још тај један, последњи пут. Она ме је само погледала, једна мала жила куцавица јој је искочила на челу и викала је: КОЈУ РУКУ ПИЧКА ТИ МАТЕРИНА, КОЈУ?! УЗМИ ТАЈ КОФЕР ДА ТЕ САДА НЕ БИХ ОТЕРАЛА НА ЈОШ СТО МЕСТА! 

И ја сам је погледао и рекао нешто кратко, онда смо се обоје смејали и онда је наступила тишина. Воз је убрзо стигао, бај-бај мај френд, користила је крему и руке су јој биле меке, окренуо сам се још једном, махнуо и продужио даље са осећањима емо багре у глави. Онда сам ударио у нешто и нашао се на земљи. Очекивао сам стуб, јер ме је болело све живо, али није био стуб, била је то само једна лепота, тако обична. Погледам је у очи, напишем стих у глави, кажем извини, она такође и нису протекла три минута од тог дуплог извини до меканих столица у оближњем кафићу. 

И била је тако обична, необичне косе и смејала се лепо и смерно. Помислио сам како је она права, она нормална девојка коју читав живот тражим, мој киндер супрајс без играчке, без изненађења, то што видиш то и добијаш. И тако, заживели смо ми, прошло је неко време, био сам срећан са њом мислећи - то је то. Али авај, била је изненађење, отишли смо на ручак и упознао сам њеног лудог ћалета, стегао ми је руку снагом просечног лава, и било је тешко, ручак је прошао, а он је само пришао и рекао: "Хоћу да направиш стотину дечака, хоћу савршеног наследника, јер ово богатство није за обичне, џигљаве, као што си ти...Запамти и...Уради то." Рекох: "Господине, ја сам у свађи са генетиком од дана када сам рођен, мрзим је и она мрзи мене и зато сам овакав какав сам, имам велики сјебан нос, длакав сам као вукодлак, имам шездесет кила у гуз'ци и нисам сав свој. А ви ако 'оћете савршеног наследника идите лепо у расадник па си купите манекена или каквог геј кошаркаша, на вама је избор." Видео је он то и сам, али јебига, рекао сам то и само изашао напоље, знајући да немам више шта да тражим ту. 

Луде девојке су као сложена играчка, знаш да је луда и очекујеш да лети, рони, вришти, врти се као чигра или још неку луду ствар да ради и неким људима то смета, али ја нисам један од њих, мени треба само мало нечега, не знам да ли је то љубав, пажња или само нека преокупација да заборавим на ово говно од живота, али знам да ми треба само то мало...А што се нормалних девојака тиче...Па, оне су као киндер супрајс - около чоколада, а унутра играчка. Чоколада је лепа, а унутра може бити свашта, од авиончића до Шрека, није ни важно. И свима је лепо док грицкају чоколаду, али када угледају Шрека...Е, тад настаје срање. 

И зато, молим вас, Једите код Џоа.

Прочитај

Упуцала ме је, али носим панцир

"Сањао сам те ноћас. И нећеш ми веровати, све је било наопако, ти си била луда, а ја сам се љутио, свет је био шарен и бео, и неке птице су летеле на југ...Можда и није све било наопако. Чини ми се као да све то већ негде видео, као да је и раније све било наопако и као да су и раније неке птице летеле на југ."

Написао сам јој ово још те давне деведесет и треће, и од тад је много воде и вина протекло кроз мене, и манимо се трица, није ми било добро тада. Нисам имао посао, проживљавао сам својих последњих петнаест дана у том подстанарском олиндралом стану, живећи са неком мученицом коју сам покупио на улици, а она је била далеко и једноставно није све било како треба. Сада је много боље или није, просудите сами. Посао и даље немам, али замало да га добијем прошле недеље, живим у неком олиндралом стану, али имам још двадесетак дана форе, јер је моја нова животна сапутница, Џејн, искеширала последњи динар из брусхалтера. И Она и даље није ту, али сада сам се већ навикао и живот је опет леп. 

Тог јутра ме је пробудила Џејн, онако сва чупава, у свом најгорем издању, па сам скочио из кревета чим сам је угледао. Немојте погрешно да ме схватите, волео сам ја чупаве жене, оне су луде најчешће, а ја волим луде жене, него једноставно Џејн није била једна од тих. Џејн, када би се пробудила ујутру, мајко божија, то је био призор због кога сам био пијан по цео дан. Једноставно, требало је избацити ту слику из главе, а онда сутра све испочетка. И тако, сваким даном је све мање пара, а све више Џејн и почињем да схватам да је ово један окрутан свет. 

Пробудила ме је, онда ме ударила, у лице, због реакције, мада након ова три месеца требало да се већ навикла. Било нам је добро, само што би ме, ето, некад ударила у лице својом кошчатом руком, и ја сам јој праштао, јер је и она мени праштала и има ли боље комбинације од алкохоличара и ружне жене? Не!, не бих рекао. 

Након пар минута пљускања хладном водом, кренули смо у снабдевање робом широке потрошње. Нисмо имали много пара, али њој цигаре, мени неко пиће и по две паштете, рачунали смо да имамо доста. А за сутра? Видећемо. И тако, док смо се вукли између рафова, и милион ствари склапали у савршен сан (оно кад имаш све и не треба ти ништа и живиш најбоље, а тога ниси свестан), угледао сам Њу. Угледала је и она мене, нажалост, и запутила се ка нама. 

Рекла је ћао, рекох ћао. Каже, дуго се нисмо видели, требали би отићи на кафу, а ја вичем наравнооооо, наравно. И пита ме шта има, ја јој кажем ништа, животарим и даље, и викне Алекса!, и неки напуцани даса се појави иза рафова, и каже, са њим је већ две године. Нема шта, рекох, честитам. Онда ме она, она, упита - имаш ли ти некога или си сам? Застанем на трен, и кажем нисам сам, имам моју Џејн, окренем се и привучем је к себи, и они је само погледаше, пружише руку, и скренуше погледе, на мене, мање гадан призор. И рекох ћао, идем да спремам ручак, а ви се децо забавите, леп живот вам! желим. 

Моменат касније, Џејн је стављала две паштете у велика колица, и само смо их гурали, заједно, негде тамо, далеко.  

Прочитај

За тебе мачко

Хтео сам ти нешто рећи мачко, нешто о теби и мени и животу. Пази, нисам мудрац и не знам шта сам јутрос јео или нешто, али се сећам да си ми једном (и безброј пута после) рекла да сам будала. И немој ми веровати на реч, али тврдим да ће ти свака будала на овом свету рећи више паметних ствари од неког "нормалног", ако таквих уопште и има. 

И не знам да ли се сећаш, али тог јутра сам отишао на шљаку, веселији него иначе, а ти си остала да се ваљаш по кревету, да се играш са својом лепом косом и да ролаш мачка у ћебе из ког би он после безуспешно покушавао да се извуче. Помало сам носталгичан, ево пијем ону твоју кафу, а никад у животу нисам попио шољицу, јер нисам био навикнут на такве фенси ствари. Кад сам се вратио са шљаке тог дана, који је иначе био сјебан, баш онако право сјебан, видео сам да си отишла, а мој мачак је био гладан, ниси оставила чак ни ћебе. И тај сјебан дан је постао још сјебанији. Дао сам мом људини да једе и само се склупчао на кревету, без ћебета, без тебе и коначно, без посла. 

Мачко, давала си љубав свима и мислио сам да то није фер. Мислио сам да смо права ствар, да ћемо ти и ја заживети, оно...Милион пута сам се драо на тебе што се сваки дан виђаш са другим мороном, а ти си се само смешкала обично, с оним погледом - Е мој Мито...А тај поглед је нешто најтужније што сам икада видео, жалила си ме, јер не разумем ништа, не разумем живот. Вероватно сам зато још једна у низу будала које држе парче света на својим плећима док Атлас пије кафу, ону фенси, исту као ти. 

И ето, јутрос си стварно отишла. Нисам те видео пар месеци, малопре су ми јавили. Кажу - велики црвени мерцедес-бенз, док си чекала на ћошку...Мачко, можда оно наше није успело, али чуј ово - ти си једну будалу научила нешто, нешто можда вредно. И сада волим курве, не мрзим их више, нисам сноб, пијем, пушим и једем слатко...И пијем ону твоју кафу, лутам, ждерем храну за псе и шишам се једном у три месеца...Живот је јебено кратак и нешто контам, можда ми је сутра крај. Можда ме убије нека погрешна таблета, астма, нека тиха болест или ме размаже воз, као паштету, и ту смрт бих волео више, јер такав бол не боли, само трен и...готово. Нема хемороида, простате, осипа и сиде, нема ничега. И бићеш поносна на мене, и даље сам она иста будала, само сам мало луђи...

Мачко, ти се сада вероватно мазиш са неком барабом тамо горе, и не слушаш ништа, али јебига, донећу ти пљуге на плочу...

И мачко, стварно ми недостајеш. И упаљач, да, упаљач. 

Прочитај

У возу је лепо

Било је то ведро поподне, град је био сив, гране су биле голе и све се видело кристално чисто. Сиве зграде, сива река и сиви људи, све то није изгледало толико лоше, макар мени. Седео сам на посивелој клупи, фарба ју је одавно напустила, али нису и људи, њихова дебела дупета су је и даље опседала, а она је ћутала и била сива и било ми је жао и устао сам. Чекање тог неког плавог или црвеног или сивог воза је било јако заморно, ноге су ме болеле и руке и мозак. Нисам имао батерије више, само за још једну песму, али њу сам чувао, јер дуг је дан, наићи ће тај један посебни тренутак и ја ћу пустити једну песму и све коцкице ће се сложити и ово ће бити један леп дан. 

И док сам се шеткао горе-доле по перону, гледајући само у своје ципеле, црне, мало начете на врху, наишао је неки човек, случајно ме закачио раменом и рекао пардон. Рекох пардон, само изволите, продужите својим путем, жељан које лепе речи, али он већ беше сто метара далеко. Био је помало чудан, имао је дугу браду и шешир и наочаре и дуги капут и све на њему је било тако складно, а опет његов дух је уносио јако чудну ноту у све то, као када пустите дете међу коцкаре, па оно граби и цепа карте, пуже по столу и виче. Тотални несклад, макар у мојим очима. 

Тренутак касније, наишла је једна млада дама, црвене косе, носила је затамљене наочаре и била је лепа и имала је неки дуги беж капут и осмехнуо сам јој се док је пролазила и осмехнула ми се њеним блештаво белим зубима, и мислио сам да ту има неке хемије и било ми је жао, одлазила је полако. Само сам гледао за њом, једном, запала ми је за око, а толико је људи око мене, свуда, и сви су сиви. Мало је људи који нису сиви, а она је била једна од њих, једна од нас. 

Погледао сам још једном сиви град, сиву реку и обичне људе, тамо доле, како шетају крај реке, грле се и живе своје мале животе. И тада сам био сигуран. Не сналазим се ја овде, мени требају боје, невероватне боје, јарке, мекане, лепе, најлепше...И мислио сам ће ми бити боље, али није и хтео сам да одем код ње, да јој кажем да је волим, али нисам и зато сада чекам воз, да окончам ову фарсу од живота коју ниједан порок није могао да учини подношљивом.

Воз је наишао, и био је црвен, тотално црвен, и спремао сам се да скочим, да ме само однесе, да летим, да не осетим ништа, али сам случајно погледао у њу, црвенокосу, и окренуо се, застао на трен и воз је прошао поред мене и стао пар метара ниже. Ушао сам унутра, ни сам не знам зашто, вероватно да бих питао ту црвену душу шта то ради, зашто ми спашава живот, јер ја је не знам, а опет смо тако блиски...Много мисли, и све је стало када је она ушла у препуни вагон, прошла дуж њега, тик поред мене, очешала ми ногу, а ја сам се окренуо, заустио да јој нешто кажем, али она је пришла оном брадатом лику, загрлила га, крнула му језик и дуго су стајали тако,  и све је било срамота, само сам ја гледао. Затим, она га одгурну, он отвори капут и показаше се две лампице и мноштво неког експлозива, сви су то знали и она је држала прекидач и била је лепа.

Помислих, са цинизмом самоубице, каква случајност. Затим цео вагон нестаде у диму, а воз настави свој пут, јер...кога брига за последњи вагон са тоном шљама? 

Прочитај

Још једна копија

Синоћ сам попио пар пива, гасећи жеђ за животом, сувише млад да почнем, а опет сувише стар да скончам. Хтео сам да пишем, а она је била ту, била је проклето ту и нисам могао. Нисам хтео пред њом да пишем. Пишем само када сам сам или када сам међу људима којима значим сувише мало, па ме ни не гледају. Мрзим када се створи неко и шаљиво или озбиљно, ако се то уопште може рећи озбиљно, каже - пссст, геније ствара. И онда сви буље у мене, а ја пишем само срања и они тапшу видећи "дубљи смисао". То је најгора ствар, осим једне, још горе ствари, а то је она језа која ме подиђе када неко крене да пипка моје ствари, да их враћа на исто место које није исто, и сви ти звукови које те ствари производе јеже ме, а ти људи, кривци за те звукове, у трену их мрзим, мрзим из дна душе. 

Лежали смо на кревету, обучени, тек тако, и причали гледајући у црвену ламперију. Испрва ми је било добро, тако добро, била је топла и била је поред мене и то је било све што је било важно у том тренутку. Причала је мало, кратко и паметно, а ја сам причао много, ни паметно ни глупо, обично, само избацујући речи из себе. Секунде су лагано клапале так-так, ламперија је била црвена, она је била лепа, свет је био добар. А ја знам да свет није добар. 

"Упознала сам данас једног џентлмена, од неких педесетак година", рекла је. 

"Како?", упитах је.

"Па пришао ми је са неком спиком како сам нешто најлепше што је видео и тако..."

"Што га ниси отерала у пизду материну?"   

"Па нисам. За разлику од тебе, он је заиста фин."

"Јебач." 

Заћутали смо. Устала је. Није више била топла и није више била поред мене. Осетио сам како ме неки ниски ветар шиба по ребрима. Није ме било брига, горак укус у устима је остао. Била је дама, имала је живот, слободу, вољу, све. Била је ту, јер сам био луд. Онда је ветар постао врућ. 

"Ниси ми ћале, знаш?!" 

Ћутао сам. Јебига, нисам јој ћале и била је добар батак. И знао сам да ће све отићи у курац, и она и ја и црвена ламперија, све. Села је за мој сто, разгрнула папире и почела да брзо излистава многе књиге, неспретно их враћајући. Затим је прешла до полице, извукла катану из корица, вратила је и тако пар пута. Онда је прешла на бајонет, прави бајонет из Другог Светског рата и поновила све то. Шкрипало је све. Само их је спустила на полицу. Додирнула је и бејзбол лопту, бацила је горе, дочекала уз једно тап, и наставила са фигурицама и једним кликером  који сам у ђону патике донео из школе, некако, кроз читав град. И рекла је још пар речи.

"По твојим правилима нико не живи! Оно што ти сматраш исправно нико други не сматра..." 

И док је причала помислио сам на поморанџе, јеле су ми се поморанџе, а није их било нигде. Рекох: "Ја немам правила бејб." Трудио сам се још, трудио из петних жила да будем хладан, да будем џек, али није ишло, крв  је кључала, и све је шушкало, књиге, папири, бајонет, лопта, кликери, све! 

Рекла је: "Мој би живот био тако тужан да се своди само на посао-кућа-писање." И још је рекла пар ствари, једну псовку, рекла је да сам луд, рекох јој јесам...И рекох јој да ми је живот добар овакав какав је, да ми није досадно никад, да радим оно што волим и да мрзим људе, да мрзим њу. И ту смо стали. Окренула се и отишла и мени је било драго. Коначно мало мира за моју немирну душу, коначно пар минута и папир...Само папир и ја, ништа не шушка, изливам речи у бронзи, вечне...све док их једна бичарка једног дана није поцепала. А ја не чувам копије.

Прочитај