Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. децембар 2011.

Три бурека, за овде.

Једно вече човеку може да промени живот. Једно вече је мало, кажеш ти, а ја кажем - много је. Секунд је довољан. На пример, имаш један солидан дан у ком су ти највећи проблеми били флека од каладонта на папучи и који јогурт узети у пекари. И онда још, као шлаг на торту, одеш на једно изванредно место, поново се осетиш као да ти је десет година и одушевиш се тим једним подрумом у мрачној згради у блоку. 

И оно као живот постаје леп, није те више брига, почињеш да мислиш да ће све бити у реду, срећан крај и те муње. Онда само дођеш кући, и даље срећан, као на морфијуму који ти не да да осетиш бол, све сјаји неким светлом, легнеш на кревет и мислиш, луташ, изгубљен, луд, све то одједном, а опет свестан - будан. Повратак у реалност, дај да погледам мало кроз прозор (боље да сам се бацио кроз њега), нема ништа, идем на интернет. Пази, и ова прича има поенту. Већина мојих прича има поенту, веровали или не. Одем на тај сајт који врви од масона, страних плаћеника и скривених педофила, разгледам мало и нека глупача напише - почињем да пишем књигу! 

Фак јеа, сви пишу књиге и сви много знају. Само паметни ћуте. А и они су сисе...или мудраци. Не знам. Погледаш овај свет и ту имаш шест милијарди говеда (у најбољем случају) и око триста хиљада паметних. И сад, моја дилема је - да ли су они сисе што неће да воде та говеда или су мудраци који схватају узалудност свега, дрогирају се и играју полку не марећи за свет? 

Реално гледано, ја да сам паметан покушао бих да научим нешто та говеда. А после? После би ме болео курац. Али ето, данас си паметан колико лове имаш, те је та просветљена персона која има три куће и аудија (не претерујем) далаи лама за мене, па побогу објавила је књигу? Курац, одраћу ја леђа, објавићу књигу, па ћемо једног дана играти шах, јести прасе и пити коктелчиће као равноправни. Како је то дивно када смо сви једнаки. И стеже ме бројаница - Боже, попусти мало, разумем да сам грешио и да ћу направити више нереда у животу него што ћу помести соба и орибати гаћа, али разуми и ти мене, није овде лако. 

И поврх свега, појави се ова песма и...Кад си ми је послала пре годину и нешто, знаш шта сам рекао тада? Лепа песма. Био сам глуп к'о точак, био сам глупљи него сад, и сад кад би се ти или нека теби слична, ако таквих има, кад би се било која појавила и посветила ми ту песму, мислим да те се не бих ни сетио, само бих отишао са њом, знајући све као вечити студент животне школе, знајући све и вешто избегавајући испите. И онда, само седнеш доле и запиташ се...

Ма ко га јебе, мало каладонта, баш је до јаја. Онај са највише масти! Није битно што ћу да умрем сутра, важно да сам живео. Који холестерол и пичке материне, дај тај бурек 'вамо! 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren