Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

02. децембар 2011.

Више не сањам

Још један обичан дан на факсу. Само изађем на врата, па још једна и још једна, удахнем хладан ваздух дубоко и издахнем кроз нос, јер немам паре за пљуге. Стојим само ту, ослоњен на неки стуб, нећу да се гребем, фин сам момак. Пар корака, чекам тролу, то је трамвај, али је сви код мене зову трола и баш им је лепо. Чујем неке гласиће, окренем се и видим две клинке, панк није мртав, једна је зелена, друга фура црвену чирокану, насмешим се само, симпатичне девојчице, и уђем у трамвај. 

У трамвају ништа ново, људи су и даље обични, пљују и лепе жваке свуда, седишта су и даље тврда, само нема гужве. Сео на једно од два слободна места и бацио поглед кроз прозор ловећи нешто занимљиво. Видим екипицу, четворица ћелаваца, мартинке, курчење, смарају неког смушеног лика од двадесет кила, а он им све одговара споро и никако. Изнервирао сам се благо, желећи да ту падне нека бомба и у три лепе и са скинсима и са њим онако смушеним, а онда сам се само мало трзнуо и угледао њу. Нисам могао проценити колико има година, негде од трин'ест до двадесет и пет, била је плава, кратка сукњица и халтери, хаос у главама загорелих студената, средњовечних електричара и пекара, хаос у свим мушким главама. Баш лепо.

Идем до булевара мало да изблејим, не иде ми се кући. То јебено предграђе ће ме сахранити једног дана. "Хало? Бејб, је л' могу да банем? Тек за сат, аха...Ништа, видимо се тад." Јеботе, шта да радим сат времена? Питам се, као да ми је први пут у животу да треба да издангубим неки сат. 

Идем од излога до излога, гледам боје, нису ми занимљиве, окрећем се и гледам око себе, гледам људе, јер људи су истински занимљиви. Металац и металка иду градом, њу боли чка, он гледа фенсерке крадом... Пажљив поглед скенира свашта, гледам их у очи и смешкам се, јер...ја знам. Дебели керови, мршави људи, пица, мрави...Коначно. 

Хмм...Поповић, Поповић...Оп! Право до петог дрвеним лифтом, осећам се као свињче које воде на клање и што је најгоре, радујем се томе. "Упадај", рече уз осмех и загрли ме. "Мислио сам да ћемо бити сами", говорим тихо, разочарано, гледајући неких десетак непознатих фаца којима не значим ништа више од оног паука иза бојлера. Ту смо седели мало, пили...Рекао бих "циркали", али то ми је тако геј и оставља лош укус у устима, тотално мрзим ту реч. Много је ствари на тој геј листи, све од поздрављања ортака љубљењем до ношења розе мајица и не мислим на геј као "педер си", него као геј - то је неприхватљиво и усраћемо те од зајебавања. Кренуо сам да пишам, нека риба у либерално шареном шмрче коку, шта ли, убила је паука иза бојлера и почела да се кикоће док сам ја шорао. Убрзо сам запалио гајби.

Вече, пичим полако, гледам бунтовника како шара по зиду, поново се насмешим, и то сам радио, а само ми је двадесет, стиже ми порука са неког непознатог броја, питам ко је - нека давно заборављена, сада усамљена дамица којој сам био тек неки трећи ил' четврти пик, рекох јој не, заузет сам нешто, идем да спавам. И чују се врата буса, зна да лажем, зна да имам паметнија посла него да слушам њене јаде и још да јој платим пиће, са чим? Триста кинти у џепу, Вук, Његош и Мокрањац су ту, срећни што ће остати уз мене. Гледам кроз прозор, далеко је кревет и тиха соба. Почињу прве капи кише, три циганчића хватају их из мени незнаног разлога, вероватно им је то само до јаја и немају разлог, као и већина ствари на овом свету. 

Зажмурим на трен, отворим очи и погледам поред пута, под слабим светлом уличне светиљке Бетмен стопира, али нико овде не зна где је Готам...Још пар стотина корака и ето ме кући, стигао сам. Легнем у кревет, пола сата превртања, устанем и одем да пишам, глава јелена стоји у кади, помало крвава, а на веш машини папир, пише - ударио чича јелена случајно, опусти се, биће добар паприкаш сутра. Кажем добро, онако гласно, и клик. Више не сањам.

Заборавих да додам, није се све ово дешавало мени, ово сам сад писао за неки конкурс.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren