Тужно је то кад ти од свега остане само једна слагалица. Слажеш, гледаш слику коју формира, двоје срећних људи и фора из филма у средини... "Можда је отишла што је нисам водио у биоскоп?", мислиш, а знаш да ниси у праву. И ма колико се трудио да те не дотиче, чачка те нешто у плућима, а то није астма... Ма да си највећи олош на свету, има нешто да те дирне када твоја жена оде... А ма шта други казали, ја и даље нисам највећи олош на свету. Ситна протува, зајебант и можда тешка наивчина, ето то сам ја. И куд сад? Негде рмбати, понеко вече запити, понеку наћи и задржати је дан или два, то је успех...
А целог живота оне које хоћу одлазе, одлазе негде, а оне које нећу ме јуре, висе увек ту негде, иако сам им много пута рекао да наша лудила нису компатибилна, сувише су луде, глупе, блесаве, сувише су сувише за моје сувише... Ако се чиним као занимљив тип у старту, веруј ми - није истина...
Осећај, по повратку у овај свет... Добар, прва два дана осећам као да сам се вратио кући... Међ коцкаре, дрогераше, пијанце, ситне преваранте, људе по опредељењу песимисте... И нисам ја ниједан од тих људи... Помало, можда... Али то је неки свет који разумем. Писаћу опет, макар то знам... Не можеш преживети ово без писања, то ти гарантујем... Није ти ово срећа, па да не мораш реч рећи о томе, не једе ти џигерицу свакога дана...
Ех, макар да сам знао да је задњи пут оног дана на кеју... Не бих само седео и гледао у реку... Не бих се шалио... Каква је то сјајна мала девојка била... Битанга неискварена... Неухрањена, а буцмаста... Цео свет у оку плавом које није плаво него је браон... Не знам... Жао ми што нисам био најбољи човек за њу.
И кажем јој - хајде да шетамо мог кера.
Она ми се насмеши и каже - хајде.
Али тог дана је падала тужна киша.
0 коментара:
Постави коментар