Не постоји ништа што ме може смирити више од лежања у мом кревету. Све црвене и жуте и црне и браон жене са морских обала не могу учинити да се осећам овако мирно као сада. Коначно у свом кревету. Коначно, сав онај шлајм који се накупио у мени могу да избацим. Коначно, не морам да будем весео, већ онакав какав заиста јесам...
Слушам неке снажне песме које говоре о псима и ветру и љубавима. И то је баш у реду. Кер ме је дочекао са широким осмехом. Чак и мачор. Те животиње су јебено најбоље животиње које сам икада срео. То су моје животиње. Док музика иде даље и даље, помало размишљам о љубави. Каква црна рупа. Љубав је као када скочиш са литице, иако си поприлично сигуран да пад неће бити мек, иако си, у ствари, скочио само да би се на секунд осећао добро, као да припадаш некоме, негде, и да увек постоји особа која ће ти пружити руку...
То је љубав... И не знам, одувек сам волео мале зле женице које су у ствари добре, које имају топлину, али је љубоморно чувају за некога ко заиста вреди... Али како да вредим? Радим на томе да постанем добар тип. Радим много и јако на томе. Имам тако много тога да научим... И јеботе, не знам више, да ли је то само илузија у мојој глави? Нешто што ми је потребно да бих опстао? Сламка спаса? Да ли би то икада могло бити стварно? Ја сам једноставан човек. Нисам кул. Нисам ништа посебно. Чак сам и сељак. Тежак. Не умем да говорим лепе ствари. Уместо комплимената говорим женама да су тог дана мање дебеле него иначе. Уместо љубазних реченица само климнем главом. Постајем шкрт на речима. Као да оне нешто вреде... И како такав тип да има тако неку кул женицу ђевојку?
И лежим у кревету, месец је на путу ка овамо, и свет се чини крхко, као да би га могао срезати ножићем за хлеб. Волим да мислим да и она лежи у кревету тамо негде и размишља о љубави. Можда са мном. Можда нас види како ходамо плажом, држећи се за руке... Можда како ме полива хладном водом јер сувише гласно певам док се туширам... Можда како загрљени лежимо и гледамо у плафон са милион облика и боја...
А човече, онда замислим неког маленог кул типа како води љубав са њом овог тренутка, како имају фантастично искуство, вантелесно, излуђујуће, и грчим се, тако желим да га пребијем... Али не на леп начин. Желим да му проспем зубе. Да крв пљусне. И да он падне доле. И да га шутнем у ребра. Лагано. Јер он ипак чини да се моја имагинарна девојка осећа добро. И онда да седим у углу и плачем. Не знам зашто. Ваљда због сломљених снова. Снова који су ме држали на окупу. Патетично. Али истинито.
Замисли ту љубав. Највећу на свету, а неизречену. Фантастичну, са толико потенцијала, потенцијала од кога би само делић био довољан да се преврне читав свет. Да Бони и Клајд, Дали и Гала, Наполеон и Жосефина одмах оду у историју, да ми, само ми, будемо горе, знани по неизрецивој љубави, знани по умећу, знани јер тако добро стојимо једно уз друго, апсолутно предивно, као... Као, јеботе, чоколада. Али најбоља чоколада на свету. Или кафа. Али најбоља кафа на свету. У најбољој шољи на свету. Са најбољим шећером и кашичицом на свету. Такви би били.
И не знам да ли да закорачим. Не желим да уништим све. Не желим да мисли да сам неки полудели манијак. У ствари, желим, али на фин начин. Након толико година. Па ја стварно не знам ниједног типа који се оволико цимао. Да ли је то зло мршаво дупе вредно свега овога? Па, једно је сигурно. Поприлично јесте. Иако ја већег папка нисам у животу срео.
0 коментара:
Постави коментар