Платонски

Чипс крцка под зубима. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Једна од оних жена које ставиш у џеп и носиш је кроз свет. И када год је пожелиш, када год помислиш на њу или осетиш њен мирис довољно је само да је извучеш из џепа и ту је, са тобом, воли те донекле и чини те срећним. 

На теве-у иде неки црно-бели филм. Она спава у твом загрљају и хрче поприлично гласно. Рука ти се одузела пре неколико сати, више не размишљаш о њој. Бол је једна од оних ствари које човек може контролисати ако хоће. "Откуд знаш?", питаш ме. Био си несташан клинац. Ето откуд. 

Постоји нешто узвишено у платонској љубави. Најчистија, најснажнија, љубав која води у лудило... Знаш да постоје оне дјевојчице које се заљубљују. Сваки дан. И мисле да је то нешто велико. Гладиш се по бради. Она и даље изгледа поприлично добро. "Морам да раскинем са њом", помишљаш. Не знаш зашто. Хоћеш да идеш. Иде ти се негде. Где? У пакао, ето где. Она је једина ствар која одржава парчиће твоје разбијене личности на окупу. "Шта да радим?", питаш ме. Нисам ја један од оних који ти шапућу на уво шта да радиш. Ја сам само свевидећи писар историје. А ти си историја, сваким минутом који прође. 

На цркви звона звоне. На говорници стоји политичар у оделу. Пуж на аутопуту. Узалудно мењаш канале. Она и даље хрче. Више ти не смета. Изгледа божанствено. То лепо лице... Те мале груди... Те извајане ноге... Она. Своја. Твоја. Ничија.

Мислиш како губиш разум. Четири је изјутра, ти седиш на каучу и гледаш у теве. Изнад њега, на зиду, сасвим тихо куца сат. Чујеш га. Она више не хрче. Пролазност је све. А ти, иако непомичан, у себи гребеш да зауставиш сатове, да уклешеш име у средиште свемира где ће бити вечно запамћено. Тако је лепа. У инат свемиру.

Буди се. Збуњен си, ниси очекивао да ће овај тренутак икада доћи. О чему си мислио? Ја знам, али да ли знаш ти? Остарио си на том каучу грлећи је. Надај се да су и речи остариле и очврснуле у теби. 

"Изгледа да сам заспала", смеје се. И ти се смејеш. Драго ти је што рука поново добија крв. Драго ти је што ћеш коначно моћи да идеш да пишаш. Лепа је. Али ништа нарочито. Одлазиш да пишаш. Гађајући центар веце шоље, чујеш је како вришти из друге собе. Зашто вришти? Па наравно, видела је паука. Улећеш у собу навлачећи панталоне. Она, потпуно гола, стоји пред судопером. "Хоћеш ли опрати судове, драги?" Гледаш је. Тако је бела и нежна. "Наравно", кажеш без размишљања. Нисте у браку, сећаш се? Морам ли ја да ти саопштим све лоше вести? Није те никад ни пољубила, сећаш се? То је њен трик. Мислиш да сте једно, а нисте. Она се и даље шета са другим типовима. 

Зато си помишљао да раскинеш са њом, али ниси знао зашто. Сада знаш зашто. Али, да ли је вредно тога? Без ње ћеш се расути као пепео на ветру. Њој си само неки тамо човек. Свима си неки тамо човек. Није баш лепа. Превише свега. "Драга, одлазим." "Ћао драги."

Отвориш очи и загризеш чипс. Чипс крцка. Гледаш је. Лепа је. Није лоша, макар. Има ту црну косу и сва је компактна... Џепна венера. Онда бациш слику кроз прозор. Слика се лагано лелуја на ветру док слеће у двориште опасног пикинезера Кокија. Коки је растргне и поједе пола.

"Драги, одлазим." "Ћао драга."