Седео сам у фотељи и гледао у мрак. Светлост теве-а је благо обасјавала огромну собу. Какав грдан свет, помислио сам док су трајале рекламе. Није смешно, помислио сам када су прошле рекламе. Није смешно, поновио сам гласно док је неки комичар причао вицеве. Променио сам пар канала, довршио пиво и угасио теве. Ето како најбогатији човек на свету проводи своје суботње вече. Притиснуо сам један тастер на телефону. Након пар тренутака се појавио батлер. "Ватлере, хоћу да ми нађеш мању спаваћу собу. Пресели ме сутра." "Опет, господине?" "Опет", рекох тутнувши му флашу од пива у руке.
Гледао сам у огромну таваницу, јурећи сан који ми је упорно измицао за длаку. Видиш, рекао сам себи гласно, већина људи на овом свету седи негде, гледа теве и сањаре. О чему сањају? Сањају шта би све урадили да твом месту. Односно мом. На нашем месту. Дохватио сам телефон са сточића. Пар тренутака касније, Валтер је ушао у собу у пиџами. "Валтере, да ли сам ја луд ако се одвајам у две личности да се не бих осећао глупо док водим разговор сам са собом?" "Не бих рекао господине. Мислим да је то поприлично уобичајено. Желите ли да останем, да не разговарате сами са собом?" "Нека старо момче, иди спавај. Лаку ноћ." Лаку ноћ, рече Валтер док је нестајао у тами.
Видиш, наставио сам, неко сад сигурно мисли како би купио фабрику чоколаде и појео све или купио добра кола и скочио из авиона или нашао једну од оних напуцаних плавуша са стилом и водио слатку љубав са њом целу ноћ. Видиш, они имају снове. Нису као ми. Ми имамо паре. За све те снове. И далеко више. Али све што желимо је то. Сан. Сан као звезда водиља, мотиватор и циљ. Једна ствар коју не могу добити сада и одмах. За коју морам да се трудим. Постоји ли?
Сутрадан, дубоко загазивши у ноћ угасио сам теве и срушио флаше од пива које су стајале испод сточића поред. Легао сам у своју нову спаваћу собу, била је врло мала. Окренем телефоном Валтера и кажем - браво старино, бра-во! Валтер се сањиво захвалио и љубазно сачекао да спустим слушалицу. Лежао сам тамо, и није било решења проблема. Плафон је зурио у мене, а ја сам жарко желео да замислим себе како радим нешто што опако желим сутра. Или прекосутра. Једног од ових дана. Нисам могао. Видиш, сви ти људи што суботом седе испред теве екрана и сањају шта би урадили да су најбогатији на свету су у свој својој несрећи срећни. А ти си у свој својој срећи несрећан. И онда, тек тако схватим - потребна нам је свеопшта амнестија. Све на нулу па испочетка. Без греха, без снова. Без патње. Са батлером.
0 коментара:
Постави коментар