Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. октобар 2012.

О свакодневици немаскираног хероја

Седим на хладном мермеру који окружује неку ружну њушку исклесану у камену. Поред тог неког светског главешине (не знам да ли је генерал, писац или само неки заслужни грађанин који је спасао мачку са усијаног лименог крова)  седе хипици, десет хипика под пуном ратном опремом - дуга коса и брада, трава, шарене мараме и знакови поломљеног мерцедеса. Један од њих деље гитару, дан је леп, није ни тај хипи коњушар тако лош, уме да отчука пар акорда, више него ја, у сваком случају. 

Посматрам слику урбаних жеља за изразом. Шарене минђуше величине фудбалске лопте на најситнијој девојци на планети, плава (плава као плава, не плава као жута) боб фризура и огроман дукс уз танке ножице прве пратиље најситније девојке на свету, лик са пола обријане главе и толико метала на лицу да би сасвим сигурно погинуо да га удари гром или тролејбус, дизелаш са панк фризуром и група људи који изгледају као да су управо стигли из Индије. Седим ту у дуксу и обичним фармеркама, у обичним патикама и са обичном исцепаном торбом и осећам се као уљез. Хладноћа мермера ми прожима кости, али ме мрзи да устанем. Хајде душо, ово место ће ми утерати реуму у кости. 

Коначно стрчава низ степенице - она. Осећам се као каубој који ласом хвата месец, остварење снова корача ка мени. Ветар јој мрси црвену косу и све се чини савршено. Пољуби ме лагано, као када покушаваш да пољубиш балончић од сапунице, једном, то јој је мера, онда ме ухвати за руку и пита хоћу ли да пођемо. Драга, чекам те одувек, наравно да хоћу да пођемо. 

У њеној малој студентској соби лежимо, слушам је како ми нешто тихо прича док ми њена глава притиска груди. Не разумем баш шта говори, у мислима јурим ка сунцу кроз савану, а сунце скрива ствари вредне живљења. Одједном, аларм мог ручног сата запишта. Лењо га угасим, устанем и почнем да навлачим чарапе. "Шта је?", пита. "Ма ништа мацо, морам по пљуге." Обучем се и изађем. Направим пар корака надесно и зауставим се испред стана број четири. Позвоним двапут, а онда се почешем по глави.

Богата баба са виклерима у коси ми отвара врата. "Да?" Направим два брза корака, уђем у стан и затворим врата. Она стоји уплашена и чека на следећу сцену. "Одзвонило је госпођо." "Шта је одзвонило?", пита збуњено док узима нож са кухињског стола. Још увек поприлично витална бакица. Заустим да кажем нешто, али ми осамдесетогодишња бака не дозволи обрушивши се на мене снажним убилачким нагоном. Биће забавно. Сви су такви. Али ретко тако жилави. Бака ме посече по руци. Насмејем се, погледам је и препустим се. Црни краци избише из мене. Лице ми се истопи и остаде само мрак. Тамо где су биле шаке сада су вилице вучјака. А једно плаво око је из центра црнила посматрало на смрт престрашену бабу. У тмини мог лица се исцртава осмех, изнова и изнова, док бака снажно забадала нож у црну масу. Погледам на сат, насмешим се и приђем јој близу, да завршим посао. Брзо је било готово. Још један посао одрађен. 

Вратио сам се у собичак моје драге. Правила је омлет за ручак, или вечеру, не знам. "Јеси купио пљуге?" "Наравно срце. Мислим да баталим. Опет су скочиле цене." "Треба да баталиш. Хоћу да што дуже будеш ту." "О, ту сам ја поприлично дуго", кажем чешући се по глави. "Дођи", каже и сочно ме пољуби.  

Док су износили бабу са виклерима коју је убио фен упавши јој у каду, седео сам на хладном мермеру који окружује ружну њушку мени непознатог јунака. Гледам људе са бодљама око врата и тетоважама кукастих крстова, људе у оделима са савршено глатким лицима и људе са великим брадама и одећом пет пута већом од њих. Овде је изгледа сваки дан маскенбал. Летећа румунска жена. Када се већ маскирате, маскирајте се у нешто заиста несвакидашње. Док ми хладноћа мермера продирe у кости смејем се сумануто. Зашто се маскирати и привлачити непротребну пажњу? Хеј, обичан дукс и обичне фармерке, обичне патике и обична торба. Гледају ме и кроз главу им само пројури мисао о томе како сам само још један од оних обичних људи. Неистакнутих, непредвиђених за велика дела. А ја се и даље сумануто смејем. Нико не зна да сам ја тај који сече конце. Хајде мацо, чекам те већ пола сата. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren