Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

24. октобар 2012.

Страст уметности

Хајде да јашемо талас. Знаш, прави талас. Не неки обични, мали талас који жели да порасте. Не. Велики, највећи талас, који је чекао баш на нас, талас који је стотину година спавао на дну океана само да би нас видео како се држимо за руке. Ми, на таласу, у улогама легендарних љубавника, Кејт и Лео, Лео и Кејт, с тим што се ја нећу смрзнути у води и гришћу ти образе док црвениш пред целим океанским светом. А онда, маче мало, идемо у колибу на усамљеном острву. Шетамо голи, а сва та шминка иза које се скриваш нестаје... И лепа си, лепша него сад, ако је то икако могуће... Погледај се. Дебели гмазу, волим те дебели гмазу... Па се попнем на мердевине и скинем ти кокосов орах или шта год да расте у близини. А тебе баш брига, дигнеш тај прћасти нос и шеташ даље, уз невидљиве степенице до неба. Трчим за тобом, и ти баш волиш, намерно све брже и брже се пењеш, јер такав си црни изданак руже, вечито кварна и вечито зла. А сунце је све топлије и ти си све тамнија, претвараш се у боју чоколаде, док ти брзо грабим руку и хитам пут свемира, јер желим да увек останеш лепа и бледа и природом зајебана да ништа не осећаш. Лебдимо кроз свемир, живимо од љубави, а ја ти показујем звезде. Видиш, оно тамо је Сиријус, а оно Алфа Кентаури, срце... Прибијем те уз себе у хладном свемиру, а ти си тако топла... Сети се, све је почело од једног малог таласа који је растао само да би носио нас, сети се и оног шејка који смо попили пре него што си ме ухватила за руку и зајахала талас... Драга, читав свет је полудео, али не и ти и ја, ми смо океј, ми смо били луди и раније, ја што скитам васионом, а ти што ме држиш за руку и пратиш у свему томе. Барем да сам архитекта, па да ме представиш пријатељима. Овако, могу ти дати само ову звезду да је чуваш у руци или да је носаш близу срца, у том красном деколтеу... То је то. Љубав маче.

Погледала ме је и прекрстила ноге. "Да ли стварно мислиш да ћеш са том спиком јебати?" "Да", одговорио сам. Није ништа рекла. Само је обмотала ноге око мене и сочно ме пољубила. То се, драги моји, зове страст уметности. А и била је пијана.

Слични текстови:

  • Да ли сте решили своје задатке?Људи, заљубљен сам у једну девојку већ годинама. И константно је јурим, али ми увек за длаку измиче. Срео сам се пре неки дан, сасвим случајно, на улици. Одлучио сам поново да окушам срећу. Нисам био ништа лепши ни виши, али … Прочитај
  • Како сам причао са бејб минус ll- 'Ало? - Да? - Да ли је то пекара "Клас"? - Не, погрешили сте... - Ма нисам погрешио сигурно, него, реците ми да л' да истоварам ја ово брашно овде ил' да чекам да се ви смилујете и отворите ми капију на којој пише "Кер ујед… Прочитај
  • Последњи редак о тебиЈебига. Не постоји боље речи да се започне ово од "Јебига." Рекла си да не волиш шарлатане, оне који пишу пјесме. Рекла си свашта, много глупог, јер никад ниси осетила искре. Искре, да, због којих умреш и летиш у истом трену.… Прочитај
  • Није мракПогледао сам те у очи, након дужег времена. Певале су. Као да су веселе. Вероватно и јесу. Упркос свему. И док те гледам некако, и ја сам срећан. Не знам зашто. И онда схватим, није мрак. Није мрак док се ти понекад појавиш и… Прочитај
  • Промене вол.2"Ех, када би знала колико мрзим свет у овом тренутку, никада не би отишла", рече човек са дугачком и запуштеном брадом. Сада знам да си била у праву, делимично у праву. Ја сам био исти, ти си се променила, а твоја промена је … Прочитај

2 коментара:

Copyright © 2025 БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren