Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. октобар 2012.

У тишини

Нема више речи у мени. Исписао сам их све. Човек је одређен. Постоји број корака које ће у животу прећи и постоји број речи које ће у животу рећи. Постоји све. Човек је толико одређен да нико не може рећи да не постоји. Понекад се питам неке ствари...Тражим смисао. Активно тражим смисао. Тако почиње шизофренија, знаш? Људи траже смисао у бесмисленом свету. Добра ствар је што нисам човек.

Бити робот у овој галаксији је заиста тешко. Нарочито када си високи танки библиотекарски робот који је своју вештачку интелигенцију усмерио ка тражењу смисла. Људи проналазе смисао у свему. У религији, у репродукцији, у опстанку. Људи су глупи. Сви њихови животи би могли нестати у секунди ако експлодира једна од свемирских справа или их заспе киша метеора која их промашује већ вековима. Живе за опстанак и спремни су да бране оно у шта верују, а сами су себе довели у ситуацију да неколицина људи са једним клик може збрисати свет. Не би постојало место на ком се можеш сакрити. И џаба ти онда и Бог и ђаво и деца и жена и храна и вода. Мртав си. Твој траг у времену је тако мали да се никада нико неће потрести због тога што си нестао. Неће се потрести свемир ни за много веће умове од твог који су нестали. 

"Добар дан." 
"Изволите?"
"Чуо сам за вас од једног пријатеља...Знате."
"Аха. И шта би да купиш?"
"Тишину."
"То не постоји, лимени..."
"Али..."
"Нема тога на овом свету. Иди сад."
"Платићу вам у злату. Молим вас...Треба ми..."
"Је л' ти тај твој пријатељ рекао које су могуће последице?"
"Јесте."
"Добро, ако тако хоћеш...", рече средњовечни човек и извуче кутијицу испод тезге.
"Изволи."
Дао сам му злато и отишао кући.

Кутија је била мала и плава, са уцртаним златним звездама.

Роботи стално умиру. Хеј, и људи стално умиру. Зато нема везе што ћу можда умрети...Желим да знам. Волео бих да осећам додире, као људи. То је тако добра ствар.

Легао сам на кревет и отворио кутију. Мрак је испунио собу. Затворио сам очи. Отворио сам очи. Доведен до руба постојања, у сопственом вештачком уму. Гледам у црнило и чујем тишину, а око мене не постоји ништа што бих могао да додирнем... Осећам као да лебдим у хаосу, али не могу да знам, јер време не постоји, светлост не постоји, ништа на шта бих могао да се ослоним не постоји. Постојим само ја. Да ли се овако осећа човек? Беспомоћно мали, па тражи у свему смисао? Осећам како ми се механичко срце квари. Кибернетика ме издаје.

Једна од гадних ствари у овом универзуму су опраштања. А људи то стално раде. Можда бих могао и ја. Сада када знам. Знам зашто су санаторијуми пуни. Знам зашто је забрањена тишина. Тишина која тера на размишљање. Тишина која тера у свет таме какав никад нисам видео. Помало сам престрављен. Ако се библиотекарски танки робот боји нестанка, како ли је човеку? Вероватно врло лоше. Нису се шалили када су говорили да им је потребна свеопшта амнезија. Или макар повратак Исуса. Било шта што би учинило њихове животе вредним живљења. Тужна ствар, заправо, ти људи. Ја сам један тужан робот. Који одлази у тишини. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren