Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

06. октобар 2012.

Боље од бољег сутра

Знаш, хиљаду и један пут сам помишљао на то. Да опљачкам неку банку и нестанем. Сви ти људи се угледају на Кума. Јебени Холивуд. Сви мисле да је то нешто посебно. И јесте, кад погледаш, кренути од нуле и створити империју... Јесте то лепо, част и организација лоших момака који су по правилу хаотични, нико то не очекује знаш? Клинци из блока улећу у то срање, јер сањају велике снове. До јаја је кад имаш скупе патике, али да ли је до јаја када завршиш у поправном дому због њих? Или, ако си дан или два пребацио осамнаесту, у затвору. Мало си диловао дрогу. Шта ћемо сад? Јебига. Завршиш свој живот пре него што си га и почео. Дон Корлеонеа су звекнули када је отишао у пензију. Таман се скрасио и ето. Смрт коју је чекао читав живот. Ко се мача лати од мача и страда. Брус Лија је отровала љубавница. Тако се прича. Најјачег борца на свету звекне нека лоша курва. Ето ти суштинске слике света. Безвредност. 

Опљачкаш банку и нестанеш. Једну само. И заувек нестанеш. Као лутрија. Једном ће ти се посрећити. Не очекуј више. Државни апарат је толико моћан да све зна. Потроши динар више него што званично имаш и они ће знати. Комшије те цинкаре, сви раде за државу. Свет се претворио у Осамдесет и четврту, јебеш га. Али, откуд ће они знати, ако се вас тројица обичних пумпаџија договорите да опљачкате банку. Одете, опљачкате и трошите те паре на кашичицу. Крпите кућни буџет десетак година. Ништа ферари, ништа базен. Само пуко преживљавање. И чињеница да ти знаш да си један од оних бунтовника против система, да си кримос који никада није ухваћен. Точиш гориво и смешкаш се, јер ти знаш. 

Чуо сам сјајан виц синоћ. "Како се зове човек који заврши факултет? Незапослен." Сви се смеју. А није смешно. Трагикомедија је постала само трагедија. Све више клинаца чека пензију. "Ако почнем да радим са осамнаест, ићи ћу у пензију раније." Кога боле патка? Ишао у пензију у шездесетој или шездесет и петој, исто је. Боље сада пет година да искористим за лутање и испијање бесконачних кафа, гладовање и упознавање разних људи, олоша углавном, али ако пробереш мало можеш наћи пар људи који ми не иду на живце, стално. Лепша страна очајних живота које ћемо водити. 

Знаш, и сада понекад помислим на то. Да опљачкам банку и нестанем тако што ћу остати ту. Одувек сам се питао зашто у романима Агате Кристи убица једноставно не побегне? Онда ми је синуло. Хеј, смишљао је генијалан план за убиство, ако побегне сви ће знати да је он и коначно ће га наћи, ма колико времена прошло. Ако остане, има солидне шансе да ће се извући. Остајући нестаје. Штета што је та луда жена одувек стварала генијалне детективе. Знаш да ће неко бити ухапшен. Не знаш ко ни како ни када. Погађање. То би била чар њених романа. 

Замисли сада мене. Имам тридесет и три године, велику браду и дужан сам и Богу и народу. У црвеном комбинезону трчкарам унаоколо и сипам гориво мислећи - постајем престар за ово.  После смене седим у столици и не иде ми се кући. Хладна вечера и прање судова. Понекад бих пожелео да одем и викнем - ово је пљачка! Један од оних снова који ме покрећу. Сан о помаку са мртве тачке. Сан о покоравању света. Али не са војском или мафијом. Они углавном лоше заврше. Покорити свет сасвим сам, то је права ствар. Боља од дроге или пића. Боља од живота. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren