Једна мала девојчица кратке косе
је снивала гадне снове
о лицима људи
који пониру.
Био сам млади Дон Кихот,
вољан да се борим са сваким чудовиштем
из васељене само да бих видео те ситне очи
и пегави нос.
Њени кошмари
су били поприлично тешки,
чак ни сладолед није помагао.
Морам вам то рећи.
Јурио сам их ноћима пуног месеца,
али за такве трке кроз пределе ума
пречесто су полицајци наплаћивали казне,
а ја бих увек остајао празних кавеза
(носио сам три малена и три нешто већа,
за све те зле њушке које девојчицу тиште).
Покушавао сам и са мирођијом,
пуштањем црно-белих филмова и
експлозивним свемирским модулатором,
без успеха.
Девојчица је и даље нормално јела
(ништа никад није могло да јој поремети апетит)
али није спавала и зато је изгледала
као зомби.
Леп зомби, додуше.
Са кратком косицом и ситним белим телом.
Онда сам једног дана схватио.
Утрчао сам јој у снове
и извукао велики шприц из џепа,
убризгавши јој три јединице времена.
Сањала је и даље, само је сада била
две године старија у сновима,
озбиљнија и лица људи су била нормална.
Био сам и ја ту,
дакле,
међу нормалним лицима је било и њушки.
Преко дана је и даље била
мала девојчица кратке косе,
али у сновима је сада била одрасла хероина,
а млади Дон Кихот у мени се на све то задовољно смешкао,
посматрајући њен пегави нос.
0 коментара:
Постави коментар