Живим и живим

Живим и живим,

а то одузима тако много времена.

Седим и шмекам,

пензију чекам,

можда и дијабетес типа два.

Понекад свратиш,

а онда пуфф и нема те, 

ја живим и живим,

а телефон не звони,

и тебе нема, ни у сну.

Раније,

увек си долазила,

ниси марила за кишу,

ветар или снег,

ниси марила да ли сам

обријан и нормалан,

била си ту.

Неке ствари ми не иду,

писање ових песама,

на пример,

али ти ипак ме тераш

својим одсуством,

да ти пишем,

да те волим,

да чиним нешто

што никада учинио нисам.

Седим и чекам,
а живот тече као река,
брзо и бучно,
поред мене. 

И знам да ћеш доћи,

доћи ћеш једном

да умремо заједно,

ако ништа, ништа друго. 

Написана још у марту, ево је сад, док не пишем, док ми музика не гађа жицу и док ми речи нису праве.