Осам минута пуког безумља

Ишао сам низ калдрмом поплочану улицу, а свака камена коцка је сијала старим сјајем, истим оним који је имала оног дана када је заробљени немачки војник положио на земљу. Све је сјајно, и куће су старе, са постојаним фасадама и понеком скулптуром у виду клинца са луком и стрелом. То је ваљда Купидон, онај бог што гађа те у срце и ти онда полудиш за неком плавом девојчуром. Ваздух је упијао звуке мојих брзих корака, а неких пар матораца је седело на клупи, и намргођено су гледали како постојим.

Улазим у школу, а уморне очи школског домара шетају до сата, преврне очима и придржавајући се за столицу он се подиже и одлази низ ходник. Знам куда иде и зато трчим, да стигнем. Звоно се разбило о дебеле зидове учионица и још једна је сијалица пукла у ходнику на другом спрату, над мојом главом. Куцам на врата, а грло ми се стегло, улазим унутра. У учионици, сви ме за трен зачуђено гледају, Синиша ми псује мајку, онда наставе са својим активностима, као да ништа није било. И није. 

А ја стојим на вратима и гледам их како постоје. Видим, опет Слађа и Милица јуре дечаке што им подижу сукње, а они беже око столова. И све тако док Љуба није поцепао тренерку, од кука до глежња, бежећи од њих. Онда погледам испред себе и видим је, ослоњену на предпоследњу клупу, прича нешто Данијели стидљиво и смеје се. Видим, има и лепо, округло дупе, у уском џинсу... Сећам се како сам се пар пута очешао прстима о њега у гужви и знам да је она најлепша и најбоља девојка на свету. Зове ме Ћефи да играмо црвиће на мом телефону, а ја и даље стојим, на вратима, и гледам. Скинем торбу и бацим је Љуби, он је ставља у нашу клупу док га по глави удара Марија што лепо мирише...

Брзо се приближавам, а руке су ми опуштене, она таман завршава разговор, погледа ме и каже - ћао. Насмејем се и кажем - ћаос. Одједном, мало ми је вруће и морам да скинем качкет. Она се окреће и креће ка својој клупи, а њено затегнуто дупе се њише. Уозбиљим се, брзим кораком приђем и положим обе руке на њега. Она инстинктивно поскочи и зачује се нека бука, окренем се и видим професорку ликовног. Куку, црни сине, шта радиш то? - пита ме она. Ја, са обе руке на њеном дупету, кажем - Ништа, професорка, случајно... И неки ме хладан зној облива. 

Она, потпуно заборавила на моје руке, а ја држим њено дупе, њу, и не пуштам... И држим и даље, док ми професорка не рече - Па добро, дете, хоћеш ли је пустити више?! 

Кроз главу ми сине, изгледа да је касно за оно - Немој да ме кажеш, молим те. И стојим, гледајући се како постојим... А она ми се насмеши. И онда знам, сутра ћу опет. Живим читав овај дан само зарад пар секунди неизмерне среће који ме чекају сутра, и прекосутра, и све док ми се буде смешила. 

А ја седим и гледам је како постоји...