Сунце је седело горе, а ми смо седели доле, на похабаној кожи. Ветар је пиркао кроз малу рупу на шоферки, а ти си се смејала. Лудо, дивљачки, као коњ, као најлуђа бљештава реклама, ти се смејала, сунцу. Нас двоје, две изгубљене душе, јуримо на рехабилитацију...
Рекла си да се зауставим негде и стао сам поред пута, ту, одмах, није никог било у овој недођији, скинула си мајицу и панталоне, и смејала си се, свему. Била си тако срећна, и гола, право гола, а ја сам те гледао и мрштио се. Погледала си у мене и намрштила се, онда смо се обоје насмејали, опкорачила си ме и ударила руком у груди, а ја сам осетио додир кожу о кожу. Љубав као љубав није била ништа посебно, била је најбоља ствар на свету, и да ниси стекла искуство са тринаест тетовираних типова пре, можда би била идеална жена, можда би била само још једна глупача у низу, можда не би ни погледала пропалицу попут мене.
Уздахнеш још једном, јако, онда устанеш и навучеш моју, три броја већу, мајицу. Панталоне бациш на задње седиште и кажеш - вози. Наравно драга, кажем ја и убацим у прву брзину.
Још сто километара и угледали смо пумпу, прву још од одласка из града. Кажеш нервозно - хајде да се пукнемо, правим се да нисам чуо, кажеш - још само једном, пре рехабилитације, правим се да нисам чуо. Паркирам се у једино слободно паркинг место на пумпи - пустињу, и изађем напоље. Кажем обуци панталоне, ти кажеш да нећеш. Кажем јеби ме, ти кажеш да нећеш. Окренем кључем са привеском од пар коцкица и кренем. Вриштиш и бацаш се по ауту, онда бесно облачиш панталоне. Кажеш - хајде да се само још једном, једном, мало... Кажеш - морам у ве це. Зауставим се на сред пута. Кажеш - прави ве це. Окренем се нагло, ветрић и даље удара кроз шоферку, а сунце ради свој посао, пржи и пржи...
Излазимо из кола, а ти ме грлиш, лизнеш ми уво и кажеш - хајде да опљачкамо ово место, сигурно имају неке лекиће...хајде да опљачкамо, кажеш, и кренеш да се смејеш, себи и мени, нама. На пумпи млад клинац, каже да је стари газда, отишао у град. Ти шеташ међу полицама, узмеш флашу вискија, ја стојим и чекам, не знајући куда ме живот са тобом води.
Приђеш клинцу, откопчаш си панталоне, ухватиш га за руку и ставиш је доле. Кажеш - види. Смејеш се. Клинац у шоку, гледа, срећно несрећан, а ти га опаучиш флашом по глави. Клинац падне, ти се смејеш. Прескочим пулт и отварам ормарић, имају заиста, фантастичне лекиће. Пређем преко, станем испред тебе и кажем - идемо, идемо на рехабилитацију. А ти ме молиш - још само овај пут. А ја размишљам - па, нисам квалификован да спашавам изгубљене душе, а ја говорим - и ја сам изгубљена душа, драга, дај ми, дај ми то... Скинеш панталоне и бациш их увис, закаче се на лустер. Смејемо се.
И чује се камион старог газде. О, па, само један живот имаш. О, па, само један да проћердаш. Ти се смејеш, јер је смешно, заиста јесте, а ја сам рехабилитован и ти то знаш. Ми то знамо. Сутра ћемо стићи на клинику. Сутра вечерамо у паклу. А мрак прети да нас покрије. И све је тако лепо, када те сунце вози...
0 коментара:
Постави коментар