Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

21. јул 2012.

О залеђеној говедини

Дванаест је сати, лежим у кревету, у гаћама и мислим о стварима. Једем мафин. Бејб је волела мафин. И тако...

Прекјуче сам, по слободној рачуници, пребацио две тоне и седамсто килограма преко руку. И заиста имам велики бицепс. А тек трицепс, зјууу... Када си у магацину, сам

Пола је два. Спавао сам сат и по. Не знам шта да радим. Инсталираћу Вулфенштејн код Ниџе, па ћемо пикати. Он по први пут, ја по сто двадесет и први пут. Моја прва игрица икад. Реално, убијање шваба и чудовишта која су они створили никад не досади. Питам се шта жене хоће? Прича ми другар синоћ, ломио се пола године око неке ликуше, сад му је цура и као, смеје се на све што му је приредила. О јебига. Мислим да се не трудим довољно. Наиђем на неку кул мачку и кажем јој - так'а и так'а ствар мачко, она се насмеје и као не, ја као океј... Што не бих ја клиснуо један дан са посла и отишао у центар у ком она удомљава животиње и упитао је хоће ли удомити овог кера? Питам се. Што не бих, фазон, рекао - не мрзи ме, и исцимао се. Али мене све мрзи. А и кад ми је све ту, на тањиру, ја онда одем. Није занимљиво. С друге стране, није занимљиво ни кад те она отера у пизду материну, очекивајући да ћеш баш да се потрудиш око ње, а ти узмеш и кажеш јој да је скот, јер те је отерала у пизду материну, и одеш, јер мислиш да је кретен. 

Седим синоћ са другаром, фазон, рибе пролазе, ја, какав сам бестидник, добацујем им свима понешто, нисам један од оних кул типова са брадицом и ленонкама, можда малом плетеницом и тетоважом, јебига нисам, и зато седим на врелом камену тврђаве и добацујем им свашта. Неке се смеју, неке се крсте, има и оних које одговарају или чак застају да кажу реч или две, па онда одлазе,  даље... Питам се, зашто не бих неку од тих зауставио, бацио јој неку фору која би ми тренутно пала на памет и тражио јој број или име, или љубав, макар секс, нешто. 

Враћамо се гајби, а у кнезу шизика, све неки играчи, свирачи, костимиране жене и циганке са цвећем... Видим промену у том лудилу, промена у виду хаскија, оног лудог кера. Шета кер, без поводца, наизглед и без власника, кроз кнез Михајлову. Гледам, има ли тај кер свог човека, и видим, на два метра од њега, усклађен корак, поводац око врата држи као кравату, да, има свог човека. Тај човек је девојка са лепим очима и чил ставом, лаганица шета кера и баш је брига. Погледам је и питам - је л' твој кер? Она ме лепо и дуго погледа, право у очи, у душу, и каже весело - да, мој је. А израз лица додаје на све то - а што питаш? Кажем - леп ти је кер, и наставим даље. Каже другар - јеси видео како те је лепо погледала оним очима? и смеје се. Ја као - До јаја матори, шизика! Што не идеш за њом? - пита ме он. Већ смо отприлике на десетом метру до места нашег сусрета, и врти ми се у глави питање - зашто ја сад не бих отрчао за њом и рекао јој - и ти си лепа, није само кер леп, мислим, леп ти је и кер, много, али ти си лепа оно, баш и имам и ја малог кера Џоа, хоћеш да их шетамо некад заједно? Знаш оно, наизглед смотани приступ, воле то рибе. Неке. 

Мислим много о томе, другар нешто прича, али га не чујем и не видим, само мислим о томе. Мислим, али се не окрећем, само ходам, напред и напред, све док није било касно и кажем си - готово је сад. Као да осећам олакшање. Јер ме мрзи да се трудим. И тако је, отишла, можда жена мог живота, са својим хаскијем, у мрак. Још једна. 

Доктори молим вас, измислите таблете које активирају човека, јер кофеин не делује, а немам пара ни воље да узимам спид. Треба се после скидати са тога и чудеса. Нека фала. 

И и даље ме ради она ствар, слушам Параноид од Блек Сабата, тотално моја ствар, и тотално ћу отићи у Норвешку са Олгом, у фебруару... Замисли када бих добио посао тамо, да радим оне кухиње, обичне кухиње које коштају тридесет хиљада евра. Заледио бих факс, правио бих кухиње и смувао бих неку норвешку плавушу, онако право згодну и право фину, онако норвешки фину, а ја бих био кретен и она ништа не би разумела, били бисмо пар из снова, само кад бих хтео ја. Будала блентава, попут малог кера Џоа. Говедина.

4 коментара:

  1. trebao bi se preseliti u manje mesto. 

    ОдговориИзбриши
  2. Pa, kapiraš fazon. Znaš kako bi mi do jaja bilo u malom mestu nekom. Em što mi ništa ne bi bilo daleko, em što bih znao ljude sve i to. Voleo bih baš i to znaš gde bih voleo da živim? U Novom gradu, u Republici Srpskoj. Tamo sam se rodio. Mali gradić, fin, okolo brda, ušće dveju reka, milina. Ribe su kul, dođeš i sedneš negde i ljudi ti prilaze, časte te pićem, jer čim te ne poznaju znači da si neki nov, a ako sediš u srpskom kafiću, znači da si Srbin, i svi hoće da znaju koji si čovek sad pa ti.. 


    E sad, ne verujem da ću ikada živeti u nekom manjem mestu iz dva razloga. Prvi - svi moji ljudi su ovde, a drugi - imam gajbu ovde, a para za drugu gajbu nemam. Ako se nešto promeni za desetak ili dvadeset godina, onda okej, ali i sama znaš da ovde vreme ne teče. Jedino kad ideš u školu, pa kao, na svakih par godina se nešto dešava, upisuješ srednju, faks, nešto... Čim kreneš da radiš, ćao zdravo. Zaglaviš negde i zbogom pameti i vremenu i svemu. Trepneš, deset godina. 

    Ajd, živa bila, i nemoj da se mnogo opijaš večeras, propalice. <3 

    ОдговориИзбриши
  3. <3

    Onda u Norvešku, dok si mlad. Tamo verovatno ima gro malih gradića i kada sretneš neku visoku lepooku plavušu (možda crvenokosu?), uskih kukova, nećeš morati da se okrećeš iz prve, a i vrlo je moguće da se ona okrene za tobom, svašta pričaju o tim nordijkama.E, a tvoj about me je inače mnogo više kul. Onako crven posebno pečatira istorijat bolesti. 

    ОдговориИзбриши
  4. Car si. Mislim ono, potonule lađe u podmornice pretvaraš. About me kida, volim kol'ko i tvoj, da ne budem sad skroman, kao - jao, hvala, pa niste trebali, tuc muc... :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren