Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

10. јул 2012.

Гадној публици

Знаш, мислим да би ми десет година на овој шљаци донело више користи него ишта друго. Осим можда ваљане женке. Пази, бацаш картоне у мрачном хладном магацину, пијеш кафе и поново бацаш картоне, слажеш их, час осам, час девет и то је све. Руке раде, а ум ти је слободан, на ливади негде, смишља сценарије и пише добре приче, о свему. Добијаш какву-такву цркавицу са којом можеш било шта - можеш да спичкаш паре на гуске и гитаре, или да попијеш све, можеш чак и да позајмиш брда пара, само зато што имаш посао. Да нема те шљаке, само бих спавао и гледао у ламперију, био бих и гладан и жедан, али се не бих мрдао, јер како да мрдаш када је мозак негде тамо... Овако, мукотрпан рад се претвара у физички корисну активност, ово танко тело ће можда дуже трајати, месец или два, можда чак и годину. 

А време, време је посебна прича, тамо тако споро цури, готово да стоји, урадиш хиљаду ствари и промислиш о космосу, срећи и њој, о малом керу Џоу и Мићуну, о чоколади и голим цицама, онда погледаш на сат, а казаљка једва да се померила, спорим ходом осуђеника, за једно мало так-так. И људи ће волети моју уметност, еј уметност, тако глупо звучи, као да сам ја неко, можда и јесам, откуд знам. Ако воле моју уметност не значи да воле и мене као човека, мрзеће ме зато што радим обичан бедан посао и пишем из досаде, да бих побегао мало од свега, мрзеће ме зато што им кварим слику у глави са својим обичњаштвом, јер тај човек, који пише те све фантастичне ствари и те жене, што играју те фантастичне роле, они морају бити виша бића, високи и лепи људи, супер људи, паметни и духовити, добро обучени и мекани, савршени. 

И капирам да би ме пола људи који шизе за мојим причама и којекаквим форама, мрзело грозном мржњом када би ме само знали. Разговарали би са мном и не би чули ништа препаметно, ван серијски, нити смешно, чули би обичног ружног типа и ја бих им рекао - ти си дебела, а ти си скот, ти си педер, а ти си коњ. И сви би ме мрзели. Мрзели би оно што воле да читају, истину, јер сви ми волимо да чујемо туђу истину, ја јој кажем да је коњ, и ти мислиш - е нек јој је рек'о, стварно је коњ. Онда дођем и теби кажем да си коњ, а ти се наљутиш. То су ти, дупли стандарди, јер више нико неће да призна да је коњ. Чак и ако јесте. Чак иако је скот над скотовима. Зато ја хоћу ту, малу женку, која ме не хејтује кад јој кажем да је коњ, него размисли зашто је коњ. Која ми каже да сам коњ, и ја се сложим, иако не знам зашто. 

- YOU WANT THE TRUTH?! YOU CAN'T HANDLE THE TRUTH!

О томе ја говорим. И можда овај посао и није тако лоша идеја, можда баталим школу и постанем обичан човек, радник. Постоји, наравно, и ризик да ће тај посао убити све људско у мени, али као да је то важно. Напослетку, међу кутијама си препуштен сам себи. 

И зато, дајем вам сва слова која сам икад написао, волите их и мазите их, а ја ћу се смешкати у мрачном кутку дугачког магацина, знајући да волите део мене. 

Слични текстови:

  • Митомане, терај се... Размишљам ја сад - реко' - отворићу нови блог! Па седим. Именујем га. Нешто као - Распутинове ми браде. Јест, звучи сулудо. А ја сав узбуђен, као клинац. Као, отварам блог. Све испочетка. И онда седнем, јебеш га, запитам се… Прочитај
  • Распутинове ми браде Одувек сам сањао жену која ће ме дочекати раширених ногу... Не курву, већ моју жену, жену која ће ми шапнути нешто безобразно док стојим на каси са две кесе и новчаником... Жену која ће ме желети, онако крвнички, иако и нис… Прочитај
  • О фузији тешких мислилаца Имам неке мисли великана... И имам много мисли обичњака. Неке сулуде идеје. Јебеш га...  Знаш, ја могу све када ме неко посматра. Сваку идеју могу да реализујем. Сваки подвиг. Да учиним нешто што сматрам да треба уч… Прочитај
  • Митоман поново јаше (луду кобилу звану уметнос') Знаш, нисам баш одавно сео овако, пустио неку музику и откуцао пар редова нечега... Не памтим кад сам написао последњу причу. Песме су ми биле умируће. Али, ето, и то је прошло. Митоман се вратио са годишњег (малтене па бук… Прочитај
  • Врли нови свет Постоји нешто јадно у овом животу... Једна виша животна филозофија о формирању човека... Јер шта је данас човек? Човек је данас животиња више него икад. Човек престаје полако бити биће са највишим познатим нивоом свести, чо… Прочитај

5 коментара:

  1.    Ima raznih istina. Neke možeš da podneseš, da si konj ili skot, ili debela, ružna, lenština, bez perspektive. Neke ne možeš. I kakvi su to savršeni ljudi, što lepo pišu, lepe priče, pa to ne postoji. 

    ОдговориИзбриши
  2. Neki ljudi se zgroze kada im samo spomeneš da su konj. Jest da si se u'vatila sebe posle ili, al' opraštam ti. :D Neke istine niko ne može da podnese, al opet, moraju biti izrečene, jer ako ne kažem, onda mene pritiskaju, a pošto sam ja sebično biće, bolje da pritiskaju koga treba. Pa o tome ti govorim. Kao što mi mislimo da je Tesla bio do jaja lik, il Ivo Andrić, e tako oni misle sad o meni (jednog dana, ćero, i ti ćeš stajati ovde gde ja stojim). E sad, a to što Tesla nije jeb'o i bio je otkačeno lud čovek, to nema veze. Bitno je da svi mislimo da je bio vrh. I bio je vrh. Samo da ga upoznamo sad, teško da bismo bili prijatelji. Prevelika očekivanja. O tome govorim. 

    ОдговориИзбриши
  3.  Možda malo ne vezano za priču, ali razmišljah o istini. Najgore su one koje znaš samo ti i ne smeš nikome da ih kažeš, iako bi trebalo. One razvaljuju kao ništa. Opasno težak teret. 

    ОдговориИзбриши
  4. Gej si. Slažem se. Ali o tome se razgovara na četu, ne ovako javno. Sada svi znaju da si slaba. Sad si gotova. Kraj.

    ОдговориИзбриши
  5. Lud si ko konj! Priznajem! Ipak, poradi malo na tim psiho sranjima, intuicija će šljakati mnogo bolje, pa kakav ćeš sutra pisac biti, ebemu! :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © 2025 БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren