Знаш, онај фазон младост-лудост. Седимо око ватре која се бори за живот и гледамо се онако, неважно. Неке добре, неке лаке, неки пијани, неки луди... Још сам био сасвим свој, седео сам заваљен у столицу, једну од оних за крај воде, у које утонеш и не желиш да се дижеш, никада. Гледам у ватру док Снежа прекршта ноге, добре ноге, да се разумемо, али их увија на тако лош начин, и смешка се, а Миксер прича опет приче о свом самоубиству, по ко зна који пут. Смејем се лошим фазонима и пијем пиво, чисто да знају да сам жив.
Дошли смо ујутру и све је било океј, док је било сунца и ја сам се зајебавао, пипкао крилца и окретао роштиљ, пио пиво и било ми је лепо, јело се, пило се, и имали смо поглед на црни Дунав, уствари више зелен него црн. Била је нека фора - треба склонити Млинка од литице, ако попије, полетеће. Не звучи смешно, али било је смешно, макар мени, ваљда зато што сам био кривац за велики број Млинкових пијанстава. И и даље сам.
И онда Миксер, пијаним гласом, иако не пије, каже: "А што ви немате момке? И ви девојке? Што, шта вам фали?" А ми сви слежемо раменима, као боље нам је соло, да се по'ватамо на вече или два, пијани, да се ни не сећамо ко се с ким дохватио, тако је најбоље, сви се слажу, климају главама глумећи да живе животе које желе. Пропала петогодишњица матуре се претворила у роштиљ са пола одељења, осмог један, ако се добро сећам.
А од тих клинаца ниједан више није ост'о, свако је повук'о на своју страну. Мршави Мишике ради као обезбеђење, и даље бео као дух, и сви смо срећни што ради у парфимерији, а не у банци. Бели је лерди, ко би рек'о. Изгледа да му је надимак из основне одредио судбину. Чак и Боци, са својих два метра и сто шеснаест кила шмекерског осмеха, је шмекерски испао са Грађевине и хоће да пали за Америку. Млинко, Дача и ја смо сто година заједно, основна, средња, са Дачом сам и на факсу сад, па и не видим неке промене, ваљда су оне прошле глатко, свакодневно, па као и да их ни нема. Неке су удате, за старије ружне момке, ваљда ћу и ја, кад будем близу тридесете, оженити неку танану клинку, од двадесет лета, говорећи да сам одувек знао, да ћу шетати њу. А неке од њих, поред ватре сањају будне, не о принцу, знају да бајке не постоје, већ о белом коњу. Е моје мачке, ни коњи нису више оно што су били, превртљиве раге које неће ништа да раде... Нале има, како рече, гушчију кожу, мало грубу, и читав дан сам јој душу вадио због тога, хиперактивна је, то је све. И превише. Гага је с оне стране времена, чека неког кошаркаша из бестрагије, слуша Балашевића и зна да скајп не решава ствар... Маки има стан у другом граду, грицка чоколаду и живи сама, свраћа јој дечко и живот јој је леп, толико леп да је дала само један испит. Пречесто ми се у глави појављује ГОДДАМНИТ и не свиђа ми се превод, само јебени ГОДДАМНИТ, када видим како је лако некад да те боле уво (уво је океј) за све. И она зна да ће рачун за то доћи, знам и ја, знају сви, али те мисли гасе цигаром и пићем, гледањем у месец или ватру.
И курве, светице, доктори и вјештице, све се може наћи у некадашњем осмом један. А неки нови клинци јуре цурке још од трећег основне, пиво, пљуге, зелене трешње више не краду, малене мачкице шврћкају градом и то је све. А ми, велики клипани, седимо око ватре и палимо цигаре са тоном катрана, мало се гледамо, онда устанемо и одемо на литицу, да са двадесет метара шорамо у Дунав, јеботе, доживљај, као кад смо били деца. И све је лудо, кад кажу да је најлепше ђачко доба, онда се баш и немаш чему надати у животу... Сада нам само преостаје, да видимо се за пет година, сви, у нади да ће једина разлика бити у капацитету, да ћемо сви попити и појести више него сад, да ће курве остати курве, а светице светице, да ће Мици сачувати парфимерију и да ја нећу кечап сипати у пицерији, да ће се одржати равнотежа, јебени јин и јанг, да ће космос остати читав и да ће се појавити мали Николица коме сам увек давао чипс, сада познат као Џони Ултрас.
0 коментара:
Постави коментар