Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

02. јун 2012.

Све је то ломљиво, као кекс

У осам дана две сахране. Прво деда, а онда и баба. Био сам у Крајини, тамо сам рођен, тамо сада сахрањујем оне без којих ја не бих био ја, без којих не бих ни постојао. Једни кажу да увек умире по троје, то ваљда значи да и смрт својатамо, шта ли... Двоје је отишло, и реално, ако већ мораш да удараш, матора, удри по реду. Немој Жутог да ми дираш, он још оплакује ђеда. Остало ти је по вољи, ионако је сам чин умирања безначајан, то и сама знаш. И положили смо и бабу у гробницу, кева је плакала као земља, а ја сам био једини ту, и нисам знао шта да радим, само сам јој ставио руку на раме и ту је био крај. Угасио сам се, није мени више било битно ни да л' је напољу сунце или снег, да л' је ко жив или мртав, мени је то све постало неважно, тако небитно, јели су ми се кекси, било какви, макар они суви обични, и да сам имао неког да ми да само један кекс тада, био бих срећан, чак и на сахрани.

А наша брда полако гута шума, гасе се и последње светиљке у ноћи и немаш више Крајишника, последњи изданци су тамо негде, непотребни, живећи хиљаду пута компликованијим, али и лакшим животом од старих. Чим смо се вратили са гробља, ударио град, пада као кликери, а ја само стојим под стревом и гледам како се поточићи кише и леда сливају низ стрмо двориште ђеда Николе, као песма. Ђед само стоји и брише очи, сам, свестан да ћемо сви ми за пар дана отићи и да неће више бити никог у кругу од петсто метара с ким би могао прозборити. У сутон, тог дана када је сахрањена баба, одем доле, иза куће и гледам ливаду, сено, и шуму. А шума живи, и све ми нешто шапће, стари богови су се опет дигли, Црнобог и Перун се опет туку, или рукују, ко ће га знати. 

Неко ми скоро рече, да се живот састоји из два дела, пола срећа, а пола туга. И ја се слажем, ако си већ ту, бачен у свет,  праведно је пола-пола, што рече стари Његош: 
"Чашу меда још нико не попи 
што је чашом жучи не загрчи; 
чаша жучи иште чашу меда, 
смијешане најлакше се пију."

Ја сам своје решио, и попио пар ракија што ме Мићо натерао, за душу, и нећу дати да код мене буде пола-пола, биће среће и на сахранама, јешћу кексе и нећу марити, нико од њих неће утећи, сви ће мене чекати, да дођем, да попијемо неко пиће заједно и прозборимо коју добру. Сад знам да не могу променити ствари, и ових пар седих што у двадесетој имам, то је све од упињања против система, а против система не можеш, не можеш више ни да га подриваш, а камоли да стојиш сам на ветру, чекајући да нападнеш ветрењачу.

Крви моје крви одоше, и оставише брда пуста, ма све је то наше, вичу стари, е моји стари, то одавно није ваше, тамо где сте некад садили 'шеницу, ту сада веверице по јасеновима скачу, а дивљач више ни не бежи, знају да су господари свег што видиш, па и шире. А Жути и даље седи у дворишту, чека ђеда Љубана, да се врати. Дођем синоћ и кажем: "Иди Жути, доћи он неће." А Жути ме само гледа, па оде и седне у ћошак. Е зато ја волим мачке, оне умеју наставити живот, јер да за собом оставим таквог кера, каква сам будала морао бих се вратити, ђипити из ковчега и рећи старом керу: "Ајмо керу, дођи, мали керу", и отишао бих са њим у сутон, онако повампирен, јер такав сам неки, наопак. И ето, ту сам, сад идем да се обријем и легнем у кревет, и надам се да ова прехлада није озбиљна, ваља се сутра пробудити, дочекати нови дан, можда мало дужи и досадан, али ипак нови дан, а матора нек се гони у три врага, нашла се са мном јебавати, нек се носи и она ако јој двоје није доста, ако мора још једно узети, нек узме миша са ђедовог тавана и нек нестане на пар година. Као да сам себи нисам доста. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren