Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. јун 2012.

О керу који је отишао

Ударио сам га јако, али сам промашио лице, право по увету. Јаукнуо је, иако је био тридесет кила тежи и пола метра шири, а онда ме опаучио шаком по лицу. Пао сам у прашину и брзо се придигао, нисам дозвољавао таквим да ме оборе, никад. Тап, ударио ме је у стомак, па онда у главу, било је мало мутно, закачио сам га по рамену, он се само насмејао, а ја сам пао на земљу. Кренуо је да ме докрајчи, а ја нисам веровао, зар је могуће да ће ме такав курвар докрајчити? 

Мој пас Неђо је скочио на њега, а он је извукао нож, Неђо се само трзнуо и пао, дишући све гласније и гласније и мрдајући се све спорије и спорије и ту је био крај. Бес, осетио сам бес, био је то добар пас, веран, једини кога сам имао, уосталом... Кренуо је месар ка мени, погледао сам га у очи и биле су закрвављене, као моје, шутнуо сам га у јаја и заменили смо роле, он је био доле, а ја сам стајао над њим. Дохватио сам велики камен и само га испустио на његову главу. Чуло се крцкање, и више није ни јаукао ни дисао, био је само велика хрпа меса. 

Моменат касније, појавили су се плавци и везали ме, у свој тој прашини на ветру, а ја сам озбиљног лица спомињао да нисам крив. Одвели су ме у влажне подруме, са јаком светиљком и пар грубих гласова, без папуча, био сам бос и то је била најгора ствар у свему томе. Питали су ме зашто, а ја нисам знао да им одговорим, волео сам Неђу, јебига, волео сам и себе, таман толико да ми буде жао да будем убијен. Одувек сам желео да одредим начин на који ћу умрети, а да ме неко избоде у мрачној уличици се није уклапало у те моје жеље, жеље теже од реалности. 

Рекли су: "Он заслужује да буде успаван." Рекао сам: "У реду, али побогу, само ми дајте папуче!" Добио сам папуче. Посадили су ме у столицу и раширили завесу, публика је клицала, баш као некад, хлеба и игара, само што су игре изгубиле драж, сада су само просте егзекуције људи и паса. Ставили су ми влажан сунђер на главу, а ја мислио - па они су у праву. Живео сам као пас, заслужујем да будем успаван. Млади господин, у двадесет и првој години и униформи окружног затвора, повукао је ручицу и спустио још једну душу на свој терет, који ће бити једном тешко понети. Трзнуо сам се, руља је била раздрагана, весела што убица иде, лош човек, и дисао сам све гласније и гласније, а руке сам мрдао све спорије и спорије и ту је био крај. Још један кер је отишао. 

2 коментара:

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren