Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

14. март 2012.

Ток мојих мисли бр. 3

Гледам све те андерграунд песнике... Брда клошара, обичних типова у обичним јакнама са капуљачама. Никад не би ни помислио да неко од тих типова који изгледају мртво тако, вероватно од живота, који пуше и пију и блеје увек... Никад не бих помислио да неко од њих пише. Ваљда сам и сам такав. Кад људима кажем да пишем они се само насмеју и питају: "Ко ти пише приче?" И онда само одмахнем рукама: "Не могу да вам кажем." И тај андерграунд... Кад бисмо се повезали, можда би и било нешто од нас. А овако ти мало гребеш, ја мало гребем и ето нас, радимо дуплу смену у Мекдоналдсу у паузи тражећи донора јетре...Шта могу да очекујем сутра? Радићу неки обичан посао десет сати дневно и нећу имати воље да пишем...Осим ако не нађем неку музу попут оне која је избледела...Попут бејб... И та вечност, родиш се и док трепнеш имаш два'ест година у буљи, а ништа ниси урадио, ништа ниси научио, само си претурио тону срања преко главе и то ти је већ рутина, не потресаш се много. Једино што те смркне је та жила куцавица на челу док размишљаш о будућности. Делује ружичасто, само ако гуташ сличице... 

Кажу, нађи нешто у чему си добар и билдуј то, билдуј, билдуј док не цркнеш и онда опет билдуј... И волео бих да имам нешто, неког, да ми да, како се каже, бууст.  Подстрек је сувише обична реч за мене и не волим је. Не сметају ми енглеске речи. Узмем да читам нешто, као - како да побољшате писање, креативно писање, бла бла... Читам, од корица до корица, завршим и схватим да ништа нисам научио ново, да све то већ знам...Временом сам то све научио. Тражим нешто више, али тога нема. Понекад наиђем на неког обичног лика, клошара кога мрзи све и испричам се са њим боље него што сам са свим тим "готивцима" за целу недељу. Научим нешто. Такви људи су оно право... Сваки други јебени клошар и будала је ил геније за математику, ил песник ил неки пети невиђени таленат, ал' ил' му треба бууст ил' нема услова или је баталио као и већина светских Да Винчија, Тесли, Ван Гогова и Достојевских...Да нико од њих није баталио, свет би био луди рај или би био уништен већ, не знам. И губим интересовање за књиге, за писање, за људе...Људи ме сваким даном све више нервирају...Када им кажем то, директно, они се само насмеју. Ваљда сам смешан. А мало је оних са којима волим да причам. Сваким даном све мање. 

И куда даље, питам се ја. Блог као блог, добар вентил, олакшава биствовање (луда реч). Али од блога нема ништа. Ту си где си, ни тамо ни 'вамо. Доћи тамо где би' ја да будем, појма немам како... Да ми је макар та једна књига, па да терам све у ђавола, да осетим да сам нешто створио, да не будем још један од оних пропалица без икаквог животног постигнућа...Јебеш то све, колико је до јаја кад си клинац, кад не знаш ништа, кад знаш да ће све бити океј чак и ако ти то не средиш. 

Ноћу лежим и гледам у ламперију и ништа. Сећам се како је раније било, само погледам у плафон и одма' знам шта ћу, пола речи у глави склопљено. Сад гледам и ништа. Ни прича ни бејб ни реч ни ништа, празно. Блокада. Ал' проћи ће и то. Све прође. Ето, доста сам рек'о за данас. Можда бих требао да додам нешто као - Волим те Милице, љубим те Јована, недостајеш ми бејб...Али нећу. Добар је и овакав крај, мање патетичан, мање романтичан, истинито обичан. Крај. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren