Понекад ме, као сад, спуца адреналин и морам да пишем. Ништа што кажем неће променити свет сада и одмах, али ће се увек наћи неко ко ће се пронаћи у мојим речима, потенцијално осетити боље и ето, самим тим сам начинио једну малу ствар, посадио клицу која може да израсте у нешто велико и лепо, јер ако та особа која се пронашла у мојим речима и решила да настави да се бори за своју ствар постане неко познат - научник, херој, уметник, и промени свет, сматраћу да сам успео.
Сматраћу да је то и мој успех, јер ја не пишем за лепоту, ограничава ме са стилом, речима, формом...И ту не можеш да користиш јебига, не можеш да псујеш некоме сто мајки када си љут, него мораш да напишеш нешто као дођавола или носи се... Ко још, дођавола, користи те речи?
Не пишем ни да би као што рекох горе, променио свет. То ми је само успут, јер има једна, рецимо, малко битнија ствар. Често изигравам егоисту, занимљиво ми је то како свако мисли само на себе, како се временом губе осећаји, прескачеш мртво маче, гураш људе низ степенице и добро ти је, дупе у меканој фотељи, на језику брдо укуса и што више имаш то мање бринеш за друге, тако ружно, тако огавно, а опет тако забавно. Човек је та једна лоша машина, често ужива у туђем болу, срећан је када се неком коме је судио (као да има права) деси нешто лоше и милион ствари ту не штима, а све то због радних услова те машине, укратко.
Дакле, пишем зато што ми то даје осећаје, брдо осећаја...Пишем због себе, и јебига, знам да сам разочарење. Напишем нешто, након тога то прочитам и попиздим некад, а најчешће будем само тако незадовољан да ми дође да полупам лаптоп и одсечем си руку до лакта кол'ко сам лош. Онда, некако, прође пар дана и ја поново прочитам то и само ми се појави осмех на лицу, осећај као на дрогама и само помислим (а понекад и кажем) - јеботе, који сам геније. Не мораш ми говорити да је то претенциозно, знам и сам. И имам једну причу да вам испричам, сад ми је пала на памет.
Дакле, имао сам седам година и ближио се мој рођендан. Мој стриц ми је донео персијског мачка, каже, закачио му се за цераду на камиону, и тако се довезао ко зна одакле, до мене. Тада смо били подстанари, и имали смо нека дупла врата и он је спавао ту између, јер је био мали, и ја сам се бојао да ће му бити хладно. У то време смо и почели да градимо кућу у Батајници, па смо се стално цимали, а Брки (имао је велике бркове) је увек ишао са нама. На плацу би само ловио мишеве, распорио их као хирург и појео само џигерицу. Онда би ме јурио по градилишту да ме одведе и да ми покаже једно десетак мишева које је сложио за мене. Ја би му климнуо главом и помазио га, и он би био срећан. Луд чупави мачак.
И ова прича би имала хепи енд, али ви знате да код мене ретко тога има, па...Једног дана када смо се вратили кући (не правој, него тој, подстанарској), он је истрчао на улицу и увече га није било. Увек је био ту, провлачио се испод капије, тамо 'вамо по читав дан и само га није било то вече. Ни сутра, ни прекосутра, ни никад више...Чуо сам да га је нека луда баба узела и офарбала. Имала је црвене, плаве, наранџасте мачке свуда, брдо њих и чак сам ишао да погледам те мачке, не бих ли нашао мог Бркија, ал' га није било. И јебига. А добар мачак био, скроз. Сад имам Мићуна. Он је људина. И као што рекох, зато пишем.
0 коментара:
Постави коментар