Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

06. април 2012.

Иста ствар кроз векове

Неке су мачке јуриле мачоре, светла и даље нису радила, а ја сам лежао у трави и слушао свет. Нисам био ништа паметнији но јуче, јуче су ме тројица силерџија претукла, него ето, нешто се догађало са мном. Мислио сам да ми расту рогови, пипнуо се по глави и разочарано одмахнуо руком. Лежао сам ту, понеки цврчак, понеки ауто, понеки људи... 

Мислио сам много, а опет ништа нисам смислио. Негде далеко одлутао, изгубио се и никако да се више пронађем. Нешто ми пала на памет једна лепа кошута, а ја ловац нисам баш. Те има лепо око, те има меку кожу, те ми шара по свесци... Јест' луда та Маја из треће клупе, баш. Срце ми је лупало баш јако, можда аритмија каква, гледао сам на телевизији...Можда умрем сутра. А да ли би она плакала ако ја умрем? Сигурно би плакала, као киша. Ја бих плакао кад би она отишла. Пуно, заувек. Можда бих се и оженио, али Маје бих се увек сећао. Јест' се лепо смејала кад сам јој дао онај прстен. 

Сећам се пре кад ме је пратила кући. 'Оће она да види где живим. А ја на периферији, скроз далеко. Има она и лепо све. Нешто се контам, а онда поцрвеним и више не чујем ни цврчке ни ауте ни људе, само срцку како туче и стомак како се уврће. Открио сам нешто. Изгледа да сам заљубљен у Мају. Сутра ћу је рашчупати баш баш. Ихх...Јесам гадан. Ма нисам ловац ја...Само ћу јој рећи да ми срчка лупа и да 'оће кап да ме удари кад је близу. Јој, како тако да јој кажем, к'о да сам какви доктор, те срчка те кап, човече...

А мене ћале упорно брука, виче пред свима како ми се свиђа "она мала Маја". Јест' лош. 

Десет година касније...

Неке су мачке јуриле мачоре, светла и даље нису радила, а ја сам лежао у трави и слушао свет. Нисам био ништа паметнији но јуче, јуче су ме три клинца претукла, него ето, нешто се догађало са мном. Мислио сам да ми расту рогови, пипнуо се по глави и разочарано одмахнуо руком. Лежао сам ту, понеки цврчак, понеки ауто, понеки људи... 

Хм, рекох гласно, опет почиње... А ћале је опет упиткивао: "А што ти ту малу не доведеш кући?" "А је л' ти то девојка?" "Кад ћеш наћи девојку?" Јест' лош. Ал' баш. Испадам неки гадан тип који никад није доводио девојке кући, сумњив скроз. Испадам гадан тип који неће да доведе ту лепу малу кући. Можда и јесам гадан тип. Срчка је лупала, 'оће кап да ме удари, а она је била тамо негде, плела кике и била срећна. А да л' би она плакала ако умрем? Ја бих плакао да она умре. Кад сам емотиван на кеву. Где ли је она, шта ради? 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren