Циганин у старом похабаном оделу је свирао виолину у трамвају, а људи су само били ту, окупирани контролом и нису слушали звуке старих жица, старих огрубелих прстију, а требали су. Два металца, панкера, рокера, шта ли, су били као на иглама, повремено се крстећи. Чудно је то, како музички укус може утерати побожност у главу и прсте, макар на кратко. С друге стране града, једна мала се подвлачила под кожу неком реперу, он је стајао тамо и изгледао кул, а поред њих су клинци јурили мачка да му ишчупају реп и њихов је био свет. На клупи у петом два писало је Волим те Ања, а неко је испод стидљиво дописао знам. Неко двоје зналаца су седели на клупици поред цркве и причали о свему, гледајући се у очи. Један младић тешке младости и плаве косе је одбио пиво и наручио еспресо, по први пут. Полицајац је седео у парку и гледао веверицу, а три клинке су делиле летке за прашак. Мали камен у брошу је сијао, а дама га је поносно погладила. Желим да те љубим, рекао је лагано јој прошавши руком кроз косу. У пекари поред школе високи чова је узимао исто. Мали тип сломљеног носа је држао говор пред хиљаду људи, али није било аплауза. Студенткиња је писала кинеска слова по свесци, уместо да спрема испит. Дебата тамо негде се захуктавала, а она је побеђивала, јако, јаче... Једном је старцу живота било доста, лежао је у кади и слушао џез и потоке крви. Трофеј са ликом јелена је стајао у прашњавом ћошку и нико није смео да га дира. Луди момак је правио електронско срце за девојку која не зна ништа, а клинкице су триповале да су одрасле, зреле и одговорне. Велики дечаци су играли игре и мали дечаци су играли игре и није било разлике. У хотелу није било никог, а један седи чича је чукао звоно на рецепцији. Неке женице су пљачкале банку са пластичним пиштољима, а тип је кресао комшиницу Цацу све док му није пала саксија на главу. Тип са изгледом 1965 је куповао три лименке пива и сокић од јагоде, ко би рекао да има дете? Живот се вртео око пар фаталних жена, а мамлази су покушавали да их сустигну и смувају као да су они баш ти, под срећном звездом рођени. У подземном пролазу су нудили три за сто, а филозоф велике браде је пролазио журно и мислио о мору. Билмез је јео кокице док су му крали ауто, а три пијанца су певала - ово је живот, ово је живот. Негде тамо, један тип је окренуо један број у нади да ће се неко јавити и за чудо, неко се јавио, тип се насмејао, срећнији но икад.
И тако, никад није стајало. Све је то о нама, удариће нас воз једном и неће бити забележен један трен нашег постојања, а требало би. Само, један човек је сувише мало да то забележи, а опет, два су сувише много. Можда историја не треба бити писана, можда је све створено да би било заборављено и можда не постоји бесмртност пирамида и јаких писаца, можда је све то илузија којом нас трују да вреди живети и да треба рећи извини када нагазиш неког у трамвају...Извините, молим вас, живот ми изгледа попут маслачка, али то можда само зато што сам и небо и земља и све. Уствари, само још један тип са периферије.
Možda je fora da ti što više zapamtiš.
ОдговориИзбришиBolju stvar nisam čitala u skorije vreme. Ave Mitomane, ave! :D ;)
ОдговориИзбришиЈа сам ти к'о златна рибица, памтим само три секунде. :/
ОдговориИзбришиАве, аве...Инспиришеш ме сад. Хвала Гаго :)
Na trenutak si me podsetio na Duska Radovica ... E BAS volim da te citam :)
ОдговориИзбриши