Тамо где кише нема

Боже боже, где баш ја да се родим у овој забити?  Овде никад не залазиш, да видиш колико смо дужни, пијани и тужни. Овде никад не свраћаш, ти белосветски гаде, а циганчићи чупају беле раде и праве карамбол... Свирачи граде пут за доврага, све је мање срећника, а све више конобара, лула и бројаница. И тако, дан за даном вичу старе даме - О животе, оца ти јебем! 

Баце те тако, у овај свет, та нисам ја тражио да се овде родим! А суде ти и попови и магарци, сви кваре и онако лоше постојање, под великим сјајним звездама... Невоља ми у костима, под кожу се увукла, а ја климам главом, шта друго могу сам? Ноћу устајем, од брига не могу ни честит сан одсањати. Нема овде тог што мени треба, и док сова вреба пичим старим друмом, зинуле ми ципеле, нема више ни срећних цигана. 

А Бог то гледа, досадно му тамо горе, и тапше храпавим рукама, а грми над варошицом целом. И киша почиње да пада, та да, хвала баћушка, ниси треб'о. Од свих грешника мораш мене зезнути, па шта сам ти скривио ја брадати?! Вратим се у варош, под најближи кров, а звезде само, весело жмиркају. Дође јутро некако, обично и тмурно, а свирачи свирају, ковачи ударају чекићима, лоле нису лоле, сад су млинари, пекари и дућанџије, сви заједно забити иза божјих трегера, сви заједно несрећници клети, а цурке вену и удају се за пролазнике неке, кад од ових наших, грешника, нема 'леба. Седим на сред забити и певам као магаре, брига ме за трегере, бацам динар свирачима, а они се мрште, бацим им још два да променим те изразе брадатих лица. 

Дође и вече, мислим се, где ли је моја драга, ма где год да је, само нек срећна је. Викнем: "За мном цигани, идемо до врага!", и кренем низ друм, а свирачи свирају ли свирају... Та ко не би за динар ил' два отиш'о до врага? И опет киша, предвидив си прика... И дођи у варош некад, пошто ја, не планирам се враћати. Идем негде где кише нема, за мном цигани, идемо до врага...