О хероју модерног стрипа

Седео сам на факултетским степеницама, само седео и тупо гледао у неки духовити плакат на огромној бандери испред мене. Нисам се смејао. Кад проживиш овде пар година грозне оскудице, пакао се не чини као тако црна дестинација. Почнеш као бруцош и завршиш као бруцош. Ништа не знаш, ни кад дођеш, ни кад одеш. 

Уписао сам ја, пре пар година, и онда мало трава, мало жене, мало пиће... И ето ме, ту, седим у плавом мантилу на факултетским степеницама док урбани студенти у кошуљицама, растамани и остали што глуме побуну полагано пролазе, поред мене, преко мене, кроз мене. Неко викне: "Остоја, траже те у 302!", и ја устанем и кренем полако. Довучем се до триста два, и с врата видим шта треба да се оправи. Оправим браву или таблу, шта већ треба, ставим чекић у џеп и вратим се одакле сам дошао. Пролазим ходником и видим на зиду графит, о мајку вам вашу, трк по креч и четку. Мач ме у камену чека, а ја седим на факултетским степеницама и питам се - где ли је љубав? 

Био сам некад праведни осветник, јунак модерног стрипа, читао хијероглифе и писао исте, будући доктор, спаситељ душа, и тек тако, десило се срање, љубав је рекла - не сери Остоја, и полагано ме оставила, ту, на факултетским степеницама. Хтео сам да верујем да је то само фаза, и јесте фаза, само што траје већ, ето, девет година. 

Седим на степеницама и гледам у неки духовити плакат, неки ме раста закачи, кажем: "Јебаћу ти маму!", гласом дубине три бурета, а он каже: "Пис бро!" и настави даље. Хипик класични. Он ће мени пис. И тако, све се опет своди на те три речи - Не сери Остоја. Е мој Остоја, докторе... И неко викне: "Остоја! Не причај више сам са собом, будало, иди у четристо шест, профан сломио катедру." "Јебеш катедру", мислим док идем уз степенице. Видим графит - џабе си кречио Остоја. О мајку ти јебем, да л' у четристо шест ил' по креч и четку? Ма, у сто шест. "Хвала на свему, господине, али дајем отказ."  Декан промрља нешто, говедо, вероватно не зна ни како се зовем, и настави да шљака своје папире. 

Право на брод, Остоја, хероју модерног стрипа, иди да пецаш харинге, чека те мач у камену, Остоја, праведнику, спаси свет. Ударим си шамар и кажем: "Не сери Остоја."

Слични текстови:

• О бесмртнима Исусе! - фркнуо је сулуди Шкот стена. Звали смо га Шкот стена, јер је робијао на некој стенчуги по' године, у суштини је био фин младић. Имао је тридесет и пет година.  Мајку ти јебем у пичку! - драо се поп Миша на го… Прочитај
• О једноставности одлука Седео сам у фотељи са чашом неког лошег вина и гледао теве. Неко је позвонио. Седео сам. Неко је позвонио још једном. Извукао сам се из фотеље и отворио врата. "Верујете ли у Исуса?", дочекао ме је глас. "Верујем. Ено г… Прочитај
• Три кесе за ђубре Упознао сам је једне вечери, сасвим случајно и можда помало филмски, док сам покушавао да се снађем на улици на коју сам излетео из клуба, страшно увоштен. Седела је у колима и чекала зелено на семафору. Насмешила ми се вид… Прочитај
• О успаљености влажне пустиње Лежао сам у пустињи са обе ноге у гипсу, било је то лепо вече, сунце је залазило, а моја девојка је полако ишла ка мени. Изгледало је као масовно убиство, хорор крвопролиће, али је у суштини било нешто много горе. Или боље,… Прочитај
• Вилене горе Џеф Ричардсон је био поштар већ двадесет и три године. Свакога дана би долазио на посао, узимао торбу и слагао писма у њу, а потом седао на бицикл и вечито зурећи у свој излизани сат хитао широким улицама малог села на обро… Прочитај