Ударам тупим прстима смрти по тастатури, слушам цвеће, лале и руже, цвеће пакла, како расте. И није ми криво, што се ништа не догађа, гледам у плафон, бео и црвен, мислим о себи и тежини храстовог дрвета, мислим о камионима и лепим црним машницама у лепим црвеним косицама, девојака из мрачних градских улица. Мислим о гитари, волео их да умем, мислио о животу, волео бих да умем. Малени медвед седи у фотељи, кажем му здраво, а он се злокобно цери. Одзвања тап-тап, смртно уморан хватам се усисивача, тап-тап, сат изгледа као сидро, мачка је гадна и гладна и седи на прозору гледајући ми кроз душу и нос, скроз до мрачних дубина бића мојега. Молио сам плетене шешире да ме спасу, грозног постојања данас, уместо тога, они су само спржили сунце, нема га више на мом хоризонту. Треба да сипам, знање у ову црну рупу, али ми се не да, столица је тако удобна, светло је тако угодно, црна мачка што зури кроз мене је океј, а злуради медвед што седи на фотељи је тако, плишано обичан, неће ми ништа, све док не правим нагле покрете. Седим сам за округлим столом, и гледам у календар са сликом свеца, дани пролазе сами, нико им то не тражи, а они и даље тупе, иду по реду, воле монотонију. Мислим о замишљеним херојима што имају моћи, надам се, да ће, када спасу свет, доћи, и спасити мене. Ударам ногом о сто, тридесет и шест пута у минуту, релативно лагано, а цвеће зла, руже и тулипи, расте и даље истом брзином, једва приметном. Слушам неке звуке звездане прашине, лагано се чују, јер су далеко. И тако, кочим се полако, злураде сподобе чекају, комшија нигде кад ти требају. Терам све дођавола, мислећи о великанима, који су скончали тако, убијени досадом и сопственим светом.
Далеко одавде
0 коментара:
Постави коментар