Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. април 2012.

Тако.

Стари људи су седели на клупама. Клинци су седели на степеништу и вртели само једну цигарету. Нека мачка је спавала на лименом крову, а клинац је сипао кечап у симпатијин хот-дог. И тако...

Могли смо и ми да будемо ту негде, али ето, нисмо. Гледам сада ову нашу причу и изгледа ми смешно, тотално клиначки, занесењачки...А није то била. 

И волела си ме, и волео сам те, само не у исто време, прво ти, а ја сам био гадан и луд, па онда ја, а ти си била ледена, решена да не дозволиш овом кратком мамлазу да те зајебава. Волели смо се, само ето, мимоишли смо се за пар година. Малена разлика. Можеш ли веровати да је време криво за већину лоших и добрих ствари на овом свету? Простора имам, дечко сам са периферије, али времена немам, потрошио сам се јурећи казаљке, јурећи оно што је било, уместо да јурим оно што ће бити. 

Не знам да ли све ово вреди, не знам да ли ћу икад се смирити поред неке фине мале женице, али знам да си ми дала најјачу ствар на свету, тај трип да сам неко важан и разлог више да останем овде, то писање које због тебе никад не стаје...

И шта ће бити кад се ти будеш удала, можда за неког другог? Ехх, пустимо то сада, ионако живим у прошлости. Фурам једанаест седих у деветнаест година, почело је са две и ето нас, једног дана ћу се пробудити бео као малокрвна девојчица, и неће ми бити битно, јер знам разлог за све то, знам...

Знам ти ја много ствари. Данас је пало кречење и кад год сам ухватио трен или два, спустио сам се на фотељу на травњаку, дигао ноге на сточић и осматрао околину, гледао у сунце на трен или два, док ћале не би дрекнуо и онда бих морао да зароним назад у боју. Увече, када смо све завршили, стојим на сред дневне собе ослоњен на моју Бубу и каже мени она: "А што ти бато не би био неки фризер ил' нешто? Шта ћеш да радиш кад ти падну сви сателити?" Одушевила ме је. Откуд знам шта ћу да радим, ни за сутра не знам. Волим да проведем сате планирајући и онда да се гризем зато што ништа не ваља. А кад падну сателити? Па, вероватно ћу прећи на папир и оловку и живети од онога што уловим, или испросим неким духовитим опаскама. Дакле,  вероватно ћу умрети од глади. Тако...То сам морао да кажем.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren